"ЈЕДИНО У ШТА ВЕРУЈЕМ ЈЕ ПРИЧА": Адемир Кеновић, лауреат регионалне „Лифке“

ЈЕДАН од филмских стваралаца који су својим радом дефинисали кинематографију некадашње Југославије, а данас и региона је Адемир Кеновић, босанскохерцеговачки редитељ и продуцент.

фото:ФЕФ Дамир Вујковић

 „Кудуз“, „Ово мало душе“, "Тајни пролаз”, "Савршени круг", као и бројни документарни филмови које је режирао и продуцирао сврстали су га у еминентно друштво лауреата признања „Александар Лифка“, које додељује Фестивал европског филма на Палићу.

-Искрено, био сам изненађен позивом. А онда сам пажљиво погледао листу свих  добитника, па сам био одушевљен. Драго ми је да постоји овакав фестивал који се бави озбиљним европским филмом, и што постоји топло људско сећање на људе који су дали огроман допринос овдашњој и европској кинематографији – искрено ће Кеновић. - У последње време ретко икоме на свету време тече мало спорије, а овде, иако имамо доста обавеза, некако се чини као да дан траје три дана. То је као поклон. Палић, језеро, фестивал за мене су мешавина душе и дивоте.

* Где је данас европски филм? Да ли за разлику од америчког има капацитет да упозори и укаже на ситуације које нас окружују?

-Имамо специфичне филмове из различитих крајева и не могу се у исти кош ставити филмови из Финске, Француске... Али они су блиски по томе јер се баве темама које говоре о амбијенту у ком живимо, уметнички искази којима се покушава привући пажња људи да их што више гледа и на суптилан или мање суптилан начин шаљу сигнале и осећаје како би требало да се успостави живот. Некада је то драстично, али увек испричано кроз неку људску причу. То је, уосталом, и обавеза уметника.

* А кинематографија нашег региона?

-Е, нама је то изузетно потребно. Видимо сталну агресију у комуникацији, нетрпељивост између лидера,  све то што не доприноси људима да живе боље, мирније, да их усмерава на позитиван однос према раду и стварању амбијента у коме ће расти њихова деца и потомци. Нашем региону је потребна деконтаминација свести огромне масе људи, која је „озрачена“ разним стварима. Уместо да се суседи подржавају, помажу, тако ће и другима бити добро. Зато често кажем да нам је потребна „скандинавизација Балкана“, јер је у Скандинавији пре 200-250 година владала иста ситуација док нису почели да комуницирају нормално и почели лакше да дишу. Филм је скупа ствар, не може се радиит на једном простору,  копродукције су сада врло честе и то је подстицај да се амбијент отвори за оно што је позитивно и надам се да ће се то дешавати све брже и да ће Балкан постати лепше место за све нас.

* Може ли то наш балкански менталитет?

-Мој пријатељ из Немачке је рекао да сада можда њима више треба овај наш осећај живота, посвећеност, саосећајност, исправан осећај који се тамо губи, све је формализовано без емотивних комуникација. Ускоро ћемо видет да ће Балкан бити драгоцен за Европу и читав свет.

* У продукцију сте ушли како би помогли младим ауторима да стварају, како оцењујете њихов рад и енергију уопште?

-Највећи број аутора у Босни су били моји студенти и ако погледате њихово стваралаштво и присуство на светској сцени можете да разумете колико сам поносан и срећан што то видим. Једина разлика између Босне и осталих околних земаља, што се тиче књижевности и филма, је та што су људи у Босни у једном тренутку дотакли дно дна и очи су им се отвориле, сва чула истанчала и тада се појављују приче које се морају испричати без икаквог страха. Рат је довео до дна а када сте тамо онда немате страха да ћете пропасти, већ само порив да идете напред и то ствара потенцијал за људе да испричају снажне приче. Појединци у комшилуку то чине, али не оном снагом како је то владало до почетка деведесетих. Оне су на једна катастрофалан начин утицале да људи буду ућуткани, уплашени... А то није добро ни за шта.

* Вратили сте се својој првој љубави - режији?

-Иако сам пре 20 година направио играни филм, константно сам се бавио режијом, радио документарне серије и филмове, кратке форме и добро је не изгубити кондицију за то. Оно што човека увек врати је прича, случајно сам дошао до дела „Кад сам био хоџа“ босанскохерцеговачког књижевника Дамира Овчине и скоро две године сам са писцем и млађим колегом радио на стварању сценарија, те сада имамо темељ за филм и серију од осам епизода. Једино у шта ја верујем је прича, једино она има снагу да остане и буде испричана. Сада приводимо ствар почетку, током године би требало почети снимање, можда се догодине и заврши.

* Како са временске дистанце гледате на култне филмове „Кудуз“ и „Ово мало душе“?

-Искрено, ретко имам прилику да их гледам. Док сам радио на једној постпродукцији у Лондону са Вилком Филачем, чувени сниматељ ми је предложио да погледамо “Кудуза” јер га он никада није озбиљно одгледао, него увек у некој гужви. Ми седнемо и ја се запрепастим. То је било око 15 година после снимања. Као да сам гледао неки други филм. Истина, одгледао сам га сто пута током монтаже, али то се заборави, човек то искључи из главе, то је једини начин да преживимо. Тако је и са осталим мојим радовима. Једино са “Ово мало душе” немам тај  проблем и то зато што ми је после контролне пројекције на ТВ Сарајево један колега рекао: „Не брини, телевизија све гута“. Та опаска је довела до тога да се иселим из свог живота. Иселио сам се у Француску. После неколико месеци, када је филм емитован, почеле су да стижу критике, позитивне, али она реченица ми је једина остала у сећању. Данас ми је „Ово мало душе“ као да гледам неки стари руски класични добар филм, уопште га не вежем за нашу ситуацију.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације