ЉУДСКА ПАТЊА ЈЕ СВУДА ИСТА: Хасан Бласим, ирански писац, о рату, изгнанству, читаоцима, сновима, политици...
ИРАЧКИ писац Хасан Бласим дотакао је сам врх светске књижевности причама које сликовито приказују стварност рата проткане људским судбинама, а испричане оштрим и јасним језиком у коме нема места за околишање.
Његове приче преведене су на више од двадесет језика и добитник је неколико међународних награда, међу којима је и награда листа Indipendent за најбољу страну књигу 2014. године, за дело "Ирачки Христос".
Недавно је учествовао на фестивалу "Крокодил", и био гост издавачке куће "Геопоетика" која му објављује књиге код нас. За "Новости" је говорио о свом књижевном путу, књижевности данас, о томе колико су му речи "Гардијана" да је "можда највећи живи писац арапске фикције" донеле, а колико заправо одузеле.
Шта вас је инспирисало да почнете да пишете?
- На почетку, а почео сам да пишем са дванаест година, инспирацију сам налазио у читању, а ми Арапи смо познати највише по поезији, тако да сам тада највише читао поезију и покушавао сам да је пишем. Што се тиче страних утицаја, у време Садама Хусеина смо највише били изложени књижевним утицајима из социјалистичких земаља. Тако да сам највише читао Достојевског, Гогоља и друге руске класике, као и понешто из јужнословенске књижевности. Крајем осамдесетих, кад сам кренуо у средњу школу, појавило се доста превода књига из књижевне теорије, али и романи који су се бавили темом људске патње, слободе...
Рат и изгнанство су честе теме у вашим причама. Како се ваше лично искуство одражава на оно о чему пишете?
- Када сам почео да пишем тако млад, нисам баш ни имао неку представу о томе шта ће се тачно одразити на мене, али током протеклих сто година у Ираку су стално били ратови. Прво је био ирачко- ирански рат, онда је живот у диктатури сам по себи донео насиље, па су почеле деведесете и ембарго који је такође са собом донео насиље. Наравно, не пишем само о Ираку, иако је то непосредно искуство, зато што то није једини пример насиља и ратова, треба познавати тему и треба бити свестан да се насиље и агресија крију у човеку, и да је тако од каменог доба, и није се променило све до данас. Нисам први писац који је имао такво искуство, нити сам први који живи у егзилу. Само сам то лично искуство искористио да развијем свест о томе да су слична искуства била и у Другом светском рату и у сваком другом рату. То су све идентична искуства. Књижевност је много дубља од свега тога и ми нисмо новинари да само то документујемо, већ као књижевници покушавамо да дамо другачији увид. И за разлику од новинара, када пишете о рату, ви пишете о миру, када пишете о животу у егзилу, ви пишете о кући.
Критика као одраз љубави
У ИРАКУ ме осуђују јер сматрају да то што критички пишем о Ираку и критикујем одређене појаве значи да мислим да тамо нема ништа лепо. Не, напротив, критика је у ствари одраз љубави. Желим да буде боље. Критика значи да ти је стало, ако ћутиш није ти стало.
Како су ваша дела прихваћена у различитим деловима света? Да ли примећујете разлике у реакцијама публике у Ираку, Европи...?
- Да, наравно, да има разлике. Прво арапски читалац боље разуме, може дубље да се повеже са тиме о чему пишем. Пошто је то на неки начин и одраз стварности. Наравно, има и ту индивидуалне разлике. Интерсантно је да су у арапском свету моји читаоци више млађа популација. Старији ме слабије читају, можда и слабије прихватају. Што се њих тиче, ја сам на некој маргини зато што сам од почетка ван класичног оквира књижевности. Моје књиге се нису добро продавале у арапском свету. Одлучио сам да пишем на интернету, да користим и друштвене мреже и то је вероватно допринело томе да ме млади прихвате. Што се тиче Европе и Запада сигурно да и ту има различитих приступа. Неко чита генерално арапску књижевност са социолошке стране, не као књижевно дело, али има и оних који је прихватају као књижевност, тако да све то зависи и можда од тога колико је актуелан проблем који се јавља у неком књижевном делу.
Како видите улогу књижевности у данашњем свету, посебно у друштвено- политичком контексту?
- То је старо питање о коме сам читао још одмалена у интервјуима са великим књижевницима као што су Борхес и Ернесто Сабато. Можемо у том смислу да поставимо и једно супротно питање: "Шта би било да сад нестане сва књижевност?". Какав би био свет, да ли бисмо ми приметили? Са друге стране и Сабато је просто рекао: "Нешто постоји, дакле има неку улогу, чим постоји." Све је то део неке креативности, не само књижевност, него и филмови и серије, све има своју улогу у свету. Постоје примедбе да се мање чита, али је књижевност потребна. Мој сан је да напишем своју књигу, али у виду видео-игрице.
Домовина је породица
КАКАВ је ваш живот у Финској, да ли можете да кажете да сте тамо пронашли свој мир?
- Прве две-три године је било тешко, али сад кад путујем негде ван Финске недостаје ми и хоћу да се што пре вратим. Тамо ми се родио син који данас има 17 година, тамо су моји пријатељи и људи из књижевно-уметничког круга са којима се дружим, тамо ми је партнерка. Прошао је тај период када сам чезнуо за Ираком, Финска је сада моја кућа. О томе сам разматрао у својој књизи "Алах 99", разматрао сам шта је домовина. Домовина је породица, жена, деца, пријатељи, не конкретно парче земље.
"Гардијан" вас је описао као "највећег писца арапске књижевне данашњице", какву је то тежину имало код вас?
- Баш то што је "Гардијан" констатовао је мени само направило велике проблеме. Донекле ме је и изнервирало јер то просто не може тако да се каже и многи арапски књижевници су се наљутили, многи преводиоци су се наљутили. Чак многи људи који су волели да ме читају до тог тренутка су се некако разочарали, притом то ни на који начин не помаже писању, писање је и даље тешко и компликовано. У арапском свету постоје одређени књижевни кругови, људи који читав живот пишу и учествују на сајмовима, фестивалима.
Проблем је био што сам ја од почетка ван таквог круга, јер сам завршио филмску режију, затим сам провео четири године путујући од Ирака до Финске, прелазећи ту балканску руту и онда је "испало" као да сам падобраном упао у тај свет. Моја друга књига је добила награду која је заправо проузроковала ту несрећну формулацију и једино где ми је таква формулација помогла је у томе што је уследило много превода, ван тога није никако. Од почетка ме доживљавају на маргини, можда ту и даље јесам, па ми та констатација уопште није помогла конкретно у арапском свету.
"Сололанд" је ваша последња књига која је преведена на српски, каква су ваша сећања сада на то дело?
- "Сололанд" је новела о расизму. Ту књигу чине две новеле и писао сам их док је трајао ковид. Прву новелу, "Илијас у земљи званој Идил", написао сам као сценарио са серију, а другу као сценарио за филм. Студирао сам режију и генерално оно што пишем има увек изражени визуеални карактер, прво полазим од тога.
ggШта желите да читалац понесе са собом након читања ваше књиге?
- Желим да ужива, зато што то јесте основа књижевности и уопште уметности. Не пишем увек са конкретним циљем, већ се само надам да ће људи уживати.
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)