МИЋА И ЈА СМО СЕ СЛАГАЛИ КАО ДВЕ ПРУГЕ: Археолог Миодраг Томић, син легендарног глумца, о сећањима на славног оца и првом изласку на сцену

У КУЛТУРНОМ центру Чукарица ових дана укрстили су умећа два глумачка сина: Растко и Миодраг, наследници Владе Јевтовића и Миће Томића.

фото И.Маринковић

 Представа се звала "Друмски резови", а позришне снаге одмерили су,заправо, професор књижевности и археолог. Тако је драмска игра постала најважнија "споредна ствар" за обојицу извођача, одраслих у уметничком окружењу.

Стицај околности хтео је да се на истом месту, давне 1963, упознају и Томићеви родитељи. Мама Милица имала је двадесет година, студирала филозофију и учествовала у некој представи на Чукарици. Већ популарни Мића Томић наишао је случајно и питао је како се зове. Када је одговорила, рекао је да се тако звала његова мајка, а зове се и ћерка. И одмах јој је понудио да заиграју у представи "Слатке горке трешње" Слободана Стојановића...

У то време Миливоје Мића Томић (1920 - 2000) већ је уписао у биографију нека популарна филмска и ТВ остварења ( "Дилижанса снова", "Први грађанин мале вароши"),али у годинама које ће уследити постаће незаменљиви комичар особеног стила у многим антологијским насловима : довољно је сетити се само његовог "немог" теча Вукоја у "Позоришту у кући", Вуксана у филму "Мајстори, мајстори", Алексе у "Ко то тамо пева", незаборавног Пантелије у "Маратонци трче почасни круг"... Какав је тај помало загонетни, најчешће намћорасти старац, био у свом приватном окружењу?

- Мића се три пута женио. Прва жена била је Лола Влатковић која се касније удала за писца Бору Ћосића. Друга Марија Милутиновић, чланица чувене позоришне Дружине А и глумица ЈДП. Кад се оженио трећи пут, мојом мамом, Ћосић је у друштву рекао: "Знате шта има ново? Мића се опет оженио. Има модел Сутјеска, 1943." То је година чувене битке и годиште моје маме. Разлика између њих била је 23 године,а ја сам се родио када је тата имао већ 46 - са осмехом приповеда Миодраг Мишко Томић, музејски саветник у Народном музеју Србије. - Када бисмо негде излазили у мом раном детињству, било ми је мало непријатно. Људи су се дошаптавали, гледали у нас, смешкали се. Стално сам мислио шта није у реду с нама. Нисам знао да је Мића популаран, нити примећивао разлику у годинама. Мама је била млада и лепа, он сед и проћелав, а кад бих га питали на кога сам ја плав, одговарао би: "Плав на старе Словене!".

Наш саговорник родио се 1966, у време кад су у истом стану живели Мићина бивша супруга Марија и ћерка Милица, данас прослављена ликовна уметница:

фото приватна архива

- У једном тренутку било нас је седморо, заједно са заштићеним станарима. Стално се нешто дешавало, то су моји први утисци из куће. Схватио сам како је лепо када је на окупу много људи. Врата увек отворена, чести гости су били Миша Јанкетић, Пљака, Пепи Лаковић, Раде Марковић, па друштво за преферанс - Михиз, Еуген Вербер, Душко Радовић, који је са Вером Ђукић (Лолином женом) кумовао на венчању мојих родитеља. Наравно, посећивала нас је и Бранка Петрић која је са Вокијем Костићем била претходна кума, Мићи И Марији на венчању. Долазило је и мамино друштво са Филозофског факултета. Иначе, број телефона био нам је сличан оном који је имала управа Каленић пијаце, па би од пет ујутру звали и питали за тезге... Али, све је то било симпатично. Тада смо становали на углу Његошеве и Проте Матеје, у кући коју је деда подигао 1934.године.

Сазнајемо да је Мића рођен и одрастао у Молеровој, а касније се преселио у кућу на Дедињу. У њу се породица вратила тек осамдесетих. Продали су је петнаестак година касније, сада је то вила "Ема" Филипа Цептера. Глумчев отац Милан, индустријалац и угледни трговац, имао је заправо некретнине на четири адресе : на Дедињу, у Молеровој, Његошевој и Краља Александра.

- Кад сам био мали говорио сам да се тата и ја слажемо као две пруге. Увек смо били заједно. И мене и сестру Милицу васпитавао је да увек будемо своји. Никада се није мешао у наше професије,подржавао је све изборе. Једно време био сам поморски наутичар, пловио помало, а кад сам се вратио кући пожелео сам да упишем глуму. После првог пријемног професор је рекао мојој сестри да сам мало необуздан и некако свој. Нисам одустајао: за три године полагао сам пријемни десет пута - у Београду, Новом саду, Сарајеву, Загребу... На крају ме је професор Арса Јовановић упитао који то пут полажем пријемни, а кад сам рекао десети, честитао ми је јубилеј! Онда сам отишао на археологију и о глуми више нисам размишљао. Сада радим посао који волим, у одељењу са публиком и односима с јавношћу. Добро ми иде.

У Музеју Вука и Доситеја наш саговорник посвећен је "Музејском театру" који посетиоцима пружа могућност да изложбени простор доживе као сценографију, док кроз драмског уметника и историјску личност коју тумачи тај простор добија сасвим другу димензију и доживљај.

- Недавно је одржана промоција монографије "Дружина А" Владимира Цвејића у Музеју позоришне уметности, на коју сам позвао професоре Арсу Јовановића и Бору Драшковића. Кад се завршила промоција рекао сам да бих, као један од деце Дружине А, хтео да кажем да је моја сестра Милица направила изложбу о Дружини и да је њен рад уврштен у збирку модерне уметности Музеја града. Подсетио сам и да смо имали и изложбу о пријатељству Миће Поповића и Михиза (првог кустоса у Музеју Вука и Доситеја), поводом сто година њиховог рођења...Тада је професор Јовановић је устао и, између осталог, открио колико сам пута полагао пријемни на Академији, желећи да укаже каква је то упорност била ... Растко, син професора Владе Јевтовића, присуствовао је истој вечери и представио књигу о свом оцу. Убрзо ме је позвао телефоном и питао да ли хоћу да глумим. Био сам затечен - открива Мишко Томић како се "десила" његова прва улога и остварио давни сан.

Успут, Растко га је и охрабрио речима свог оца Владе, једног од најбољих професора глуме на ФДУ, да је запарво упорност најважнија у сваком уметничком раду.

- Пристао сам. Урадили смо неколико проба за "Друмске резове", представу за коју је Растко написао текст, музику, сценографију, режију, а и игра у њој инспирисан поезијом Васка Попе.

фото приватна архива

- То је аматеризам у коме можете да препознате искреност, љубав и ону чисту искру. Нешто исконско, слично наивном сликарству. У публици је била и моја мајка Милица, иначе, дугогодишњи филмски критичар "Политике". Отворена и директна као и увек, поделила је са мном утиске после представе. Као и некада, када је писала о филму, урадила је то на деликатан начин како би скренула пажњу на вредност уметничког рада, а и грешке које никад није стављала у први план.

Разговор се поново враћа на оца Мићу, савршеног комичара који је умео да изазове прави ефекат, а да му не заигра ни један мишић на лицу. Без мимике, чак и геста. Довољан је био само поглед његовог озбиљног, намћорастог или ексцентричног јунака, да Мићина епизода прерасте у истинску бравуру.

- Мама је говорила да ју је освојио шармом. Образован и духовит, с друге стране некако и неухватљив... У професији му је комедија била блиска иако је, у суштини, озбиљан глумац. А глумац је постао сасвим случајно. По очевој жељи студирао је права, учио и филозофију, хтео на медицину, да би на крају завршио Музичку академију - одсек глума. Све се десило непланирано. Наиме, неком приликом кренуо је на железничку станицу да са пријатељима оде на излет. Закаснио је. Тако је наишао је на познанике који су га позвали на свој наступ. Требало је да само унесе послужавник на сцену. Имао је велику трему, саплео се и пао. Ипак, добро се снашао и из тога направио комичну ситуацију. То се допало публици, тако је почео да сарађује са Радошем Новаковићем, Сојом, Лолом Ђукићем.

Из неких озбиљних ситуација "излазила" је код Миће комедија, попут Бастер Китона или Чарли Чаплина. На малом простору успевао је да направи глумачке медаљоне, по којима су се памтиле (и препричавале) сцене из многих домаћих филмова и серија. Волео је све улоге, али је једну градио с посебном љубављу:

- Душко Радовић би му говорио "Мићо, ти си филмска вегета" или " ти си супер стар". Биле су то, углавном, маркантне епизоде, али се сећам како је посебно волео лик Чика Јове Змаја. "Невен" је сниман у Визићима код Новог Сада, био сам са њим. Пријала му је ова улога. Сећам се и како се припремао за неке задатке. Није знао да пева. Себе је снимао, имао је и музичке матрице. Један наш пријатељ препричавао је како су Драгану Николићу на пријемном рекли : "Једино Мића Томић лошије пева од тебе!" Ипак, чини ми се, често је занимљивије чути неког ко не зна да пева јер то ради из душе, како год да звучи.Уосталом, глумци се служе разним алатима. Увек ми је говорио да човек изнутра треба да нађе шта треба да игра, да чепрка и проналази начине како да дође до суштине. Сећем се како сам у време снимања "Више од игре" имао неку кијавицу и стално шмркао. Он се досетио да то шмркање "искористи" за сопствену улогу инспектора.

фото приватна архива

Најзначајнији филмови омиљеног српског глумца настајали су у време док је растао његов син јединац. Упркос великом послу и популарности, код куће је био само добар супруг и отац:

- Миран, пун поверења и толеранције. Давао ми је подршку, дивно смо се слагали. Заиста је био мој најбољи пријатељ. Били смо нераздвојни. Свуда сам ишао с њим, водио ме је на снимања,фестивале, гостовања. Иначе, није хтео да се меша и "интервенише" када сам имао неоправдане изостанке или лошије оцене. Само се једном појавио у школи. Разредни је хтео да ми оправда часове,али му је Мића рекао: "Не долази у обзир, мора да буде свестан шта је урадио! За оцене нека види како да их поправи." Никада ме није ударио, али је пуштао да сносим последице. Такав сам и ја са мојим сином Милутином: већ са 16 година отишао је из земље, сада ради докторат из биохемије у Енглеској...

Мића Томић преминуо је у лето 2000-те. Имао је осамдесет година. Старост је дочекао без већих здравствених проблема:

- Осим са лумбалним делом кичме. Сећам се како му је доктор после одгледаног рендгенског снимка казао да би по њему требало да буде у ортопедским колицима. А он је стално возио мотор! И стално се на њему труцкао. Изгледа му је то пријало, као нека врста масаже кичме. Није силазио са тог моторчића. Чак је једном и у новинама писало: " Таксисти, чувајте се Миће Томића. И пазите га"... Мама је у шестом месецу трудноће кренула с њим веспом из Београда у Будву, код Лоле Ђукића. Падали су током пута, чак су на веспи сушили и веш. Ипак, од вожње није одустајао, говорио је да као генерал хоће да уђе у Будву - на мотору. Волео га је као лако превозно средство, није имао проблема са паркирањем и гужвом. Сећам се да је једном дошао подерен, питамо га шта је било,а он нам одговори да је налетео на зглобни аутобудс у Сарајевској улици! Падао је и у својој 77. години, када је мени купио веспу. Хтео је да је проба, слетео с мотора од 120 килограма и подвукао се под шлепер - без последица. Стварно је имао среће...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације