НАЈБОЉИ ИЗДАНАК СВЕТОГ КОСОВА: Велики српски вајар и писац Светомир Арсић Басара (1928- 2024) преминуо у Београду, у 96. години

БЕЗ завичаја, његовог Косова и Метохије, вајар и писац, академик Светомир Арсић Басара (1928- 2024), био је притиснут неподношљивом чамотињом, како је писао, и често се осећао као у затвору из кога није могао да изађе. Дух који јуче напустио тело овог неуморног, марљивог, упорног ствараоца и великог родољуба, вероватно је већ кренуо пут његове Брезовице, Дечана...Преминуо је у 96. години.

Фото Н. Скендерија

Читав Арсићев опус, стваран кроз више од седам деценија, дубоко је био укорењен у тле са кога је потекао, као и његову историју. Како је поводом његове ретроспективе у Галерији САНУ, приметио академик Душан Оташевић, избором тема, ослањајући се на старе занате за обраду дрвета и гвожђа, а не запостаљајући достигнућа модерне уметности, дело овог аутора заузело је изузетно место у историји српске скулптуре. А историчар уметности Никола Кусовац, тврдио је да се целовита представа о његовој личности, делу и деловању, може се стећи само ако се та блистава уметничка биографија постави на позадину мукотрпног и многим недаћама оптерећеног живота.

- Просто је несхватљиво како је то, срећном игром судбине, сиромашно и полуизгладнело сељаче стигло да похађа основну школу, да буде сеоски слуга, малолетни радник у руднику, и голобради партизан у Другој косметској бригади од 1942. до октобра 1944, кад је због младости демобилисан, и да потом, очито по скраћеном програму за оне које је рат омео у нормалном школском развоју, заврши нижу гимназију- записао је Кусовац.

Три године после рата, вајар рођен 15. маја 1928. у насељу Севце, у општини Штрпце, у Нишу уписује Школу за примењену уметност. Свој први рад "Глава девојчице" извајао је у глини 1950. Потом је примљен на Академију за примењену уметност у Београду, 1953, где је дипломирао марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предавао је вајање и методику ликовног васпитања, а био је и професор на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995, када је пензионисан.

Оснивао је Ликовну колонију у Дечанима, и иницирао оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије. За дописног члана Косовске академије наука и уметности изабран је 1982. али је ту академију напустио 1990. Четрири године потом је изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. одржан научни симпозијум о његовом делу. Писао је студије о скулптури, ликовне критике и приповетке. Прошле године је у САНУ представио књигу прича "Пут у Дечане". Био је добитник бројних признања као што су Вукова награда, награда "Проф. др Војислав К. Стојановић" Удружења универзитетских професора и научника Србије, велика награда Друштва српских уметника ЛАДА, златна медаља за заслуге у културним делатностима...

У дрвету и металу овековечио је цара Душана, Косанчић Ивана, Топлицу Милана, Милоша Обилића, цара Лазара и друге наше јунаке.

- Одгајан сам тако да живим у нашој историји - испричао је вајар својевремно за "Новости". - У мом селу је владала неписменост, али су знали народне песме које су нешто величанствено. Цар Душан је у њима жив за наш народ, има своје дворове, ливаде... Он је уосталом тамо и живео и боравио. Када се каже да је Косово свето, то је апсолутно тачно. Није парадигма, нешто што смо измислили. Цела та земља покривена је српством, неуништивим. Када би могла да прича све би рекла, чија је и зашто.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације