НЕ УМЕМ ДА ОДБИЈЕМ УЛОГУ, НАЈГОРА САМ "РАДОДАЈКА": Интервју - Бане Видаковић, глумац (ВИДЕО)

НЕМОЈТЕ да ме питате за године, увек сам имао проблем са фацама, именима, бројевима телефона. Сад постоје ови мобилни, па ми је цео мозак ту. Кад изађем из куће и заборавим телефон, као да сам мозак заборавио. Почнем да се тресем, као да ће Спилберг да ме зове, лично! Трчим назад кући, а онда се сетим да смо некада живели и без тога.

фото З.Јовановић

Овако, непосредно и шармантно, почиње разговор за наш лист Бане Видаковић, првак Драме Народног позоришта. Године и не помињемо, али вечити младић наше сцене стиже (тачан "у минут") већ помало резигниран што се у неким медијима и порталима помињу његове године, ускоро "зреле" за пензију. Шта за глумца значи пензија? - пита се наглас. И у праву је. Поготово не за њега који, као мало ко од његових колега, још од 1982. године и прве веће улоге у филму "Савамала" није имао предаха у каријери. Више од четири деценије готово да није било значајнијег филма или серије, у коме Бане није имао улогу: шмекера, градског мангупа, преступника, муваре, профитера, "контроверзног бизнисмена". У позоришту се трудио да одржи велики репертоар, играјући Молијера, Нушића, Калдерона, Достојевског... Тако спонтано настављамо разговор с непланираним питањем да ли је некад заборављао и текст или играо "на суфлера". Искрено, без задршке, одговара:

- Не, никада. Ја сам фах идиот, памтим све што је у вези са послом. Памтим реплике из представа од пре двадесет година. Али, зато ове глупаве нове серије са лаганим текстовима заборавим чим изађем из студија. Такав им је и квалитет.

фото Народно позориште у Београду

А повод за интервју је један његов нови ангажман. Током лета премијерно ће бити изведена представа "Јелена Анжујска" у режији Тање Мандић Ригонат на будванском фестивалу "Ћирилица".

- Тања Мандић, као и увек, ради неке занимљиве теме, а занимљив је и редитељ. Јелена Кајго је написала драму. За наше прилике није уобичајено да жена буде главни јунак и да се око ње све дешава, утолико је таква представа другачија и драгоценија. Иначе, волим да радим са Тањом јер је прави посвећеник. Она би и спавала у позоришту, то је таква природа и невероватан радник. Има дупле пробе, ја се највише ње плашим. Ипак, зато су нам и резултати добри. "Иванов" је изашао пре неколико година и данас је каса-штих. За улогу Лебедева у овој представи сам, између осталог, добио и Награду града Београда. У почетку нисам хтео да је прихватим, јер сам мислио да сам још увек сувише млад и леп да бих играо такве ликове. Инсистирала је, и заиста смо направили генијалну поделу. Нећу да откривам шта играм у "Јелени Анжујској", осим да ће бити другачија од досадашњих улога.

На констатацију да је у једном периоду, ипак, више био посвећен филму и телевизији, што је условило паузу у театру у који се вратио с "Белом кафом" Аце Поповића, популарни глумац каже:

- С Миланом Нешковићем као младим редитељем, пре тога, радио сам представу "Код вечите славине" која је била пропаст. Тај текст нико никад није поставио успешно, а он се закачио за њега. И на крају смо славно пропали... Међутим, имали смо и тада добар вајб и рад. Инсистирао је да играм у "Белој кафи", на мало другачији начин лик маторог београдског индустријалца који прво награбуси за време немачке окупације, после од комуниста, на крају и од своје породице. Наизглед није била баш за мене та трагичка улога, али смо је урадили тако "покривено" да је испала трагикомична. Читав комад је стално на ивици жилета, час је смешно, час тужно... Ето, не тако давно имао сам и премијеру "Урнебесне трагедије" Душка Ковачевића, у режији Јагоша Марковића. И ту је сличан ролеркостер, са трагичним и јако смешним обртима. То је живот. Такви комади имају успеха јер, заправо, ни живот није један жанр.

фото Промо

Магија позоришта је врло једноставна, објашњава Видаковић, кад гледалац дође у театар жели да види оно што није и каже себи "нисам ја покварен и среброљубив него онај тамо на сцени". Лакше им је да своје особине пребаце на јунаке, да их препознају и кажу "види, страшно", а да о себи не размишљају.

Када је већ реч о среброљупцима, популарни глумац често је играо у Молијеровим комадима, па се чини (уз Нушића), да ова два комедиографа доминирају у његовој позоришној биографији:

- Код мене нема доминантних, мада јесу најчешће играни зато што бар сваке три сезоне морате их имати на репертоару, као и Стерију. Уосталом, Народно позориште не треба да се такмичи на тржишту са другима. Ми смо едукативна установа, национални театар. И не треба да се тркамо ко ће више пара да узме, па да правимо булеварске представе. Иначе, немам ништа против њих, напротив, волим да играм у мјузиклима - од "Тринидада" па надаље, стално сам се трудио да спојим музику и драму. Моја је каријера измешана, са много писаца.

фото IMDb

Присећамо се како је Бане на почетку каријере, "млад и леп", често играо заводнике, а потом ушао у фазу јунака сумњиве прошлости и садашњости:

- Најгоре ми је кад ме сретну неке старије жене и кажу "јао,што сам ја била заљубљена у тебе". Одговарам "па сад ми то кажеш, где си била раније"! Много сам ја дуго у овом послу, четрдесетак година. Кристијан у "Сирану де Бержераку" био је једна од мојих првих већих улога у Народном. Мики Манојловић је, наравно, играо носатог Сирана, а ја сам био млад, леп и глуп Кристијан. Доста таквих задатака претило је да останем "лепушкаст", али срећом врло брзо сам био принуђен да играм старије типове, негативце. Дуго су ме држали за комичара и то је једна неправда. Ја јесам добар комичар, али могу да одиграм и сасвим другачије улоге као у "Иванову". Људе је изненадила и "Бела кафа". Као, Бане експлодирао...

Већ са серијом "Сиви дом" и његовим незаборавним ликом Робије наишао је талас другачијих улога, маргиналаца, који су за доброг глумца испиративнији и слојевитији од добрих момака. О тим данима наш саговорник каже:

- Највише се снимало кад је земља била у зрелом (пред распад) стању. Било је "ђубрета", али и веома добрих ствари. У то доба играо сам разноразне глупости, нарочито на филму. Серије су углавном биле квалитетне. Кад реално погледам, РТС је некад био озбиљна кућа. Не само у време "Сивог дома", него и неких других, озбиљних серија. Кад кажем људима да је "Сиви дом" снимљен у оквиру школског програма, нико ми је верује. Није био урађен у оквиру играног, серијског, већ редакције школског програма РТС! Али, Донка Шпичек је била невероватна жена која је изборила такву скупу и велику серију... Сада РТС даје простор приватним компанијама да направе неке кобајаги гледљиве серије које, по мом мишљењу, не заслужују уопште да буде приказане на јавном сервису. РТС, огромна кућа која има све што јој је потребно, нема своју продукцију или је веома мала и бедна. А у бившој Југи је била недостижна по обиму и квалитету. Малу паузу сам имао 90-их на филму и у серијама, зато што су биле године рата и изолације. И не знам колико имам улога. Седамдесетак филмова, можда и више. Пет-шест озбиљних серија. Имао сам и среће да ми је каријера трајала док су још радили Чкаља, Паја Вуисић, Зоран Радмиловић и сви они велики, без којих смо, нажалост, остали.

фото Промо

Задовољан је Видаковић јер је његов посао благородан, будући да ради нешто што је креативно и занимљиво, а још га то плаћају:

- Глумци понекад имају отпор да играју нешто потпуно супротно од оног што су они. Лепе жене неће да играју ружне, и обрнуто. Јер, ружне сматрају да није лепо да од ње траже да игра манекенку. Што да не, пробај! Ако са отпором радите посао онда је много теже, па је теже и поставити улогу да вам публика поверује. У "Курсаџијама" сам играо Јанеза Дршку, тако да и кад бих узео телефонски именик да читам, публика би вриштала од смеха. Поверовали су ми. Колико год да је то низак ниво текста и хумора, постао сам народни глумац кроз ту блесаву серију. Био сам озбиљан драмски уметник, запањен да кад изађем на сцену не могу пет минута да почнем представу јер се из публике чује хук "Јанез, Јанез". Као на стадиону. Нисам ни знао колико је телевизија јак феномен. Ми смо десет година причали вицеве, ништа друго. Али, су нас обожавали! Дођемо у неко мало место код Пожаревца, људи приђу да нас пипну, као да смо управо слетели са Марса.

Додуше, Видаковић не негира да су му замерали што као првак Народног позоришта игра у "Курсаџијама". Каже, радио је свој посао, а то што другима није неки богзна какав ниво, није био ни њему. Али је захваљујући томе преживео деведесете године... Када је о театру реч, случај је хтео да игра у последње две представе Јагоша Марковића, "Урнебесној трагедији" и "Ћелавој певачици":

фото Народно позориште у Београду

- Жао ми је што нисам више радио с Јагошем. Нашли смо се на почетку моје и његове каријере када је режирао Молијерове "Учене жене" у Народном, у којима су биле Оливера Марковић, Цеца Бојковић и млада Олга Одановић. Играо сам неког песника. Радили смо нешто мало у међувремену, и ево, на крају ове две представе. Још не могу да прежалим његов одлазак. Последњи пут смо се видели 5. јула у Тивту, растали се с пуно планова, а онда се он - није пробудио. Све је урадио брзо. И отишао негде даље... И иначе, волим да сарађујем са посвећеницима зато што је све толико обезвређено, па су такви људи и позориште једино наше уточиште. Плате јесу мале, али имате привилегију да се не бавите свакодневним глупостима већ чистом уметношћу. Ако имате снаге. Ако је немате, одрађујете... Морам да кажем да не разумем глумце који улазе у политику. То је грехота, расипање енергије на потпуно безвезне ствари. Бог ти је дао прилику да се бавиш нечим узвишеним, а ти се спушташ међу оне прасиће. Не схватам и жао ми је, мада немам ништа против.

Иако је некада имао и по петнаест наслова, тренутно игра у четири-пет. Радује се "Јелени Анжујској", планира и две представе на лето у Тивту:

- У сваком случају, заговорник сам да човек ради док год може. Не умем да одбијам, "радодајка" сам она најгора. Стално вичем "ајде, добро, може". Само је покојни Пеца Ејдус био гори од мене... Лагао бих кад бих рекао да сам за нешто остао ускраћен. Играо сам и Шекспира, мада сам хтео још више. У Народно сам и дошао да бих играо класику. Био сам клинац, тек завршио академију, када ме је Соња Савић напала речима "шта ћеш у окошталом Народном, хајде да играмо по подрумима"! Знате да је она играла у Пивари, алтернативу. Ја сам желео класику, јер сам сматрао да је абецеда глуме. Тако је и било у почетку. Класика се много више играла, било је за њу и више пара. Продукције веће, јаче, финансијски покривене. После је класике било све мање, најмање у последње време. Али, задовољан сам каријером. Не могу да кажем да сам остао жељан нечега. И да јесам, нисам више у годинама да бих поново играо Кристијана. Тако да, ето, немам неиспуњених жеља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације