ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Једнорог без рога - Тенеси Вилијамс "Стаклена менажерија", Мадленијанум

ТЕШКА животна ситуација породице Аманде Вингфилд, анксиозна кћер која храмље и незадовољни син песник, слика је Тенеси Вилијамса, од пре 80 година, вечне фреске америчке породице и сушта је супротност "америчком сну".

фото Приватна архива

Не би се могло рећи да та слика није универзална и да има географску одредницу, али сан о обавезном успеху, доброј удаји, спољашњем сјају светлуцавих илузија је типично амерички. Ивана Вујић је, у новом, сопственом преводу, "Стаклену менажерију" режирала, за малу сцену Опере и театра Мадленијанум, скрупулозно, школски и тачно. Много пута играну драму о Лори, фрагилној девојци са физичком маном и њеној јединој радости, збирци стаклених фигурица, које њена амбициозна мајка зове "стаклена менажерија", редитељка је засновала у потпуности на (доброј) глумачкој интерпретацији, без сувишних детаља сценографије и реквизите. Видео, кога је, уистину, било за нијансу више него што је потребно, подржавао је идеју о холивудској илузији индустрије снова, у којој сиромашан свет ужива, у мраку биоскопске сале, у туђој срећи и благостању.

Тамара Алексић је Лору врло успешно приказала као осетљиву девојку са богатим унутрашњим светом, на ивици неуротичног страха од спољног света, који доживљава као непријатељски. Тихо, једноставно, једино могуће, а да буде природно, Тамара Алексић је Лору провела кроз низ осећања, свих одреда погубних за њу. Побегла са пријављивања у пословну школу, слуша романтичне старе плоче одбеглог оца-вагабунда, неуспешно се среће са симпатијом из школе, коју јој брат доводи на вечеру, да би их спојио... Џим (Никола Ракочевић), упркос симпатији за њу и уверавању да нико њену ману није видео као она сама, признаје да има вереницу... Музика у оближњој дворани за плес свира, они заплешу, драгоцени стаклени једнорог остаје без рога, а Лора се враћа у своју летаргију... Њеног брата, Тома (сам Тенеси Вилијамс, по сопственом признању), симпатично и карактеристично игра Огњен Малушић, на танкој линији оданости породици и хистеричне жеље да напусти породицу и ступидно запослење и да живи свој живот.

У улози мајке, Аманде Вингфилд, бриљира Борјанка Љумовић, нарочито у изврсној трансформацији од запуштене мученице у атрактивну, живахну жену, која жели да добро уда кћер. Необичан изглед позоришне сцене (сценографија редитељке) не говори ништа ни о атмосфери, ни о карактерима, а сцена свечаног ручка се одвија иза прозирне завесе, што овај комад типичне америчке грађанске драматургије одводи у фантасмагорију и симболику, упркос јасноћи погрешног Амандиног и Томовог избора "жртве", времена и места догађања радње. Тераса, на којој Том и Џим пуше, хиперреалистичка и спретно постављена, кухињски "шубер", где Аманда сече купус, сиротињску храну, њихова запуштена, кичаста одећа (костим Душица Кнежевић) у потпуној су супротности са сонгом "Дајте сунца" из "Косе", коју актери певају при свом поклону публици. Није тешко наслутити да се ова емотивна, незаборавна песма односи на рат, у који својом вољом, одлази песник Том. Но, нимало припремљен, овај крај чини лошу услугу филигранском сентименту, који је главни квалитет "Стаклене менажерије" Тенеси Вилијамса. Протест није било неопходно показати тако јасно и грубо, довољно се исказао и кроз радњу представе саме.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације