ИДЕАЛИ СУ СЕ ПОВУКЛИ ПРЕД ИНТЕРЕСИМА Intervju: Игор Мировић, песник и политичар

ПЕСНИКЕ треба увек бранити, јер шта бисмо без њих - пита проф. др Александар Јерков у поговору најновије збирке поезије Игора Мировића "У лавиринту", а затим, позивајући се на речи Стевана Раичковића ("без поезије све би и даље постојало, али ништа више не би било исто") поентира закључком да песника треба бранити чак и када су песник и политичар спојени у истој личности.

Фото Покрајинска влада

Општа је оцена да, петом по реду, збирком поезије "У лавиринту" поднасловљеном својеврсним путоказом "о путу што води у живот", Игор Мировић доказује да живот није превазишао поезију те да стихована реч не губи моћ ни у најзамршенијим епохама човечанства каква је и ова коју живимо.

У овој књизи коју је Предраг Баћко Милачић, сатиричар и цртач из Подгорице, илустровао на само њему својствен начин "једна слика - један потез", а објавила ИК "Лагуна", Мировић у седам песничких кругова суочава читаоца с насушном чињеницом да се о овом и у овом свету - мора певати. У супротном, све би било сиво и сводило би се на нови узалудни дан.

- Верујем да се сви људи у зрелим годинама преиспитују, а то чиним и ја у односу на оно што је била моја политичка делатност и на покушај разумевања свега што се око нас дешава - каже за "Новости" Мировић, у два мандата председник Покрајинске владе АП Војводине, који је свој песнички дар у претходних неколико деценија подредио свом политичком таленту.

Судећи по завршном стиху (На врху горе мислио сам бићу ближи себи, а далек постах), у песму "На врху" стао је цео ваш политички пут?

- Пре четрдесетак година, када сам ступио на политичку сцену, било је много више идеала. Живели смо за идеале, радили и жртвовали се за њих. Рекао бих - заменили смо живот за идеал. Данас то више није тако и ја сам због тога стихом осликао мој пут до врха, пут у којем показујем да сам желео да будем ближи себи, а схватио сам да то више није тако, да је ново време донело процес, појаве и људе који су у политици због голог интереса а немају никакву идеолошку потку када јавно делују. Немају чак ни потку човечности, а то је општи опис светске политике.

Упозорење новим генерацијама политичара да на том путу не постану далеки сами себи?

- Ова моја аутобиографска песма треба да упозори на време безличности о чему је писао Танасије Младеновић и на време без - личности. Само велике личности могу да граде путеве идеала, а таквих личности је данас мало и то је оно што сада представља велику опасност по човечанство.

Има ли излаза из тог безличног лавиринта?

- О томе говори један циклус у овој књизи који веома прецизно кроз наслове указује да излаза ипак има. То је циклус "Просејање" са насловима песама - "Избор", "Исповест", "Име Бога", "Крстоносци", "На врху", "Дрво живота" и "Земља феникс". Та митска Аријаднина нит и њено спасоносно клупко конца о којем у предговору ове књиге говори др Зоран Ђерић, и данас сасвим сигурно постоји. За њу мора да се ухвати свако уколико жели да изађе из сивила које је завладало савременим светом. Излаз ћемо наћи ако се, следећи праве вредности, будемо борили против антивредности које у савременом свету заузимају све више простора.

По једну песму посветили сте личностима које су препознале ваш песнички дар. Како су они утицали на вас?

- На самом почетку, када сам објавио своју прву књигу "Небо над Византијом", Селимир Радуловић, Драшко Ређеп и Драгош Калајић били су међу онима који су на неки начин обликовали мој песнички пут. Било је то тачно пре 30 година. Посветио сам им циклус "Посветнице" због своје унутрашње потребе, не само да им искажем захвалност већ и да успоставимо неку врсту поетске везе између њиховог стваралаштва и мог песничког израза.
о Чиме вас је опчинио Драгош Калајић, европски славан сликар, писац, новинар и интелектуалац који тек 19 година није са нама, а већ смо га успели скрајнути из сећања?
- Имао је фасцинантну моћ предвиђања почетком деведесетих. Предвидео је успон Русије и поновно рађање човека и руске државе и нисам могао, у овим околностима када је Русија притиснута са свих страма, да се не вратим на Драгошево велико предвиђање и не осветлим још једном ту његову визионарку моћ. Он је, иначе, међу првима у мојој поезији препознао - аутокритичност.

Шта вас је подстакло да на свечаности 15. фебруара упутите поруку свима нама да на почетку сваког дана макар једну лепу реч напишемо о својој земљи?

- То је било у Председништву Србије, када сам на молбу председника Вучића припремио беседу за свечаност поводом Дана државности Србије. Повезујући прошлост и садашњост покушао сам да проникнем у мотиве оних који веома често о својој земљи која им је све подарила - језик, обичаје, образовање, идентитет - говоре веома лоше. Зато мислим да, ако ништа друго, макар једну лепу реч треба рећи о својој земљи јер за њу су пали многи, бољи од нас. Били су у свим историјским изазовима камен-жртвеник на којем ми и данас стојимо.

Како доживљавате данас нам својствену неподношљиву лакоћу ружења своје земље и народа?

- Погађа ме, о томе пишем и у књизи, та једноставност, та лакоћа којом се људи обрачунавају са сопственом земљом. Чини ми се да смо прваци света у тој неславној дисциплини.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације