МОМА НАС ЈЕ УЧИО ЉУБАВИ ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ КУЛТУРИ: Писац Ђорђе Матић, добитник Капорове награде за роман "Ниоткуда с љубављу"

СВАКАКО не најславнији, али неспорно најсрећнији добитник књижевног признања "Момо Капор", како је себе описао Ђорђе Матић, примајући плакету са мотивом Момине школице коју му је донео роман "Ниоткуда с љубављу" - управо је у том свом прозном делу, на више места, скрио своје мале омаже Капору.

Фото: Јовица Дробњак

Таквих, писаних или тек проживљених посвета Моми не мањка ни у богатом животу, нити у још богатијем литерарном опусу Матића, данас и романописца из Загреба, а пре тога и добро знаног песника, угледног публицисте и есејисте... Човека од речи, и писања, у сваком смислу, који, премда живи у Поречу, последњих година слови за једну од значајнијих књижевних веза на релацији Загреб-Београд.

Матић памти како су му књиге Капора пружале уточиште током избивања из земље, туристичких и оних емигрантских, но не памти коју је Момину књигу прву прочитао:

- Ипак, знам које су ми биле омиљене. Те су остале до дана данашњег. Једна је "011", збирка вињета у којима је био ненадмашан, објављиваних што у "Дуги", што по разним листовима и сакупљених у књижицу која је била, чини ми се, приватно издање чак. Никада ништа лепше није писано о Београду којем је Капор припадао. Тај се Београд дакако разликовао од онога који сам ја из Загреба волео - новоталасни, рокерски Београд, ултрамодеран, критички. Капоров Београд, ушушкан, мало штрокав, мало отмен, увек присан, правио је диван баланс с мојим рокенролерским, вертикалним Београдом. Друга књига је ванредни роман "Књига жалби", слабо прочитан тада, рекао бих, а данас узоран интертекстуални рад, готово постмодернистички. Кад би ови глуви и презриви теоретичари имали и мрву духа, требало би да пишу озбиљне научне ствари о тој књизи. Она ми је била важна и у кључном животном искуству, у мојој емиграцији.

о Шта је оно најважније, темељно битно, што нам је Момо дао и за собом оставио?

- Оставио је мајсторски сведен стил, недостижан у својој лакоћи. Оставио је још нешто једнако важно, на први поглед ванкњижевно: могућност да волиш свој град и домовину кроз детаљ, кроз нијансу, а да не падаш у приземну реторику. То је данас нешто од чега би могли нешто да науче и на десници и на левици, где не знаш ко више пати од буквалности и неосетљивости на нијансирања која мењају читаву тврду идеолошку слику.

о Слажете ли се са жиријем у констатацији да са Капором делите слику света, те дубоку оданост заједничкој култури?

- Ово за слику света делимично, ипак сам ја млађи и мој је сензбилитет друге генерације. Делимо осећај за лепо и префињено, гађење спрам грубости. Делимо још нешто суштинско: знатижељу. Према свету, према људима, према култури изнад свега, без дискриминације на линији "високо" и "ниско". Свест да добар народњак може да има суптилност какву уметничка музика често не може, разумевање да текст староградске песме може да утиче на нашу уметност као и Пол Валери. И свест и урођен осећај о овоме што сте поменули: да човек никад не губи поверење и љубав према рођеној култури. Ја се не стидим одакле сам. Дапаче. Ни он се није стидео.

о Шта пише Ђорђе Матић после романа - вратио ли си се поезији или есеју, или пак (п)остао предани романописац?

- Као писац-професионалац пишем стално, публицистику, есеје, новинске текстове, уређујем. Од тога живим. Откад пишем овим темпом и ритмом, поезија као да ћути. Она је сувише важна и као нека принцеза скоро да је увређена што аутор пише оволико других жанрова. Недавно сам написао песму након много времена, дошао ми је повод, а поезију најбоље пишем тако, на истинску инспирацију. Засјала ми је та песма као неко лепо и нежно светло усред свих мојих текстова за периодику. Поезија је краљица књижевности, и ту нема спора. Наравно, почео сам, по сили ствари и нужности, и нови роман, али о томе када дође време. Предстоји збирка есеја о српској култури која ће бити објављена за који месец.

о Које су теме тих есеја и на који им се начин приступа, са којих позиција - благонаклоног суседа или интегралног дела/актера те културе?

- Излазак те књиге ми је уистину важан, из много разлога. Недавно, на представљању мога романа у Београду пришао ми је господин Драгорад Ковачевић из куће "Орион арт" и о мојој књизи "Хисторија и савременици" изрекао комплимент какав вероватно никад нисам добио. То је књига огледа о српској култури, а он као издавач мисли да таква књига мора да изађе баш у Србији и управо због тога што сам у српској култури и актер и посматрач, имам необичну позицију. Саставио сам зато ову књигу: то је мој канон српске културе, у великом потезу од Доситеја до Деснице, од Мокрањца до Душка Гојковића, од Матије до Богдана Богдановића. У есејистици могуће да ништа важније нисам написао досад.

о Да ли се икад кајете јер сте се вратили у свој језик и културни простор?

- Никада. Ниједног трена. Мислим чак да је требало и раније да се вратим.

о Да ли су избивање из живота овдашњег, а потом и повратак, дали нове слојеве и значења и снагу вашој литератури?

- Апсолутно. Ја се овде непрестано храним неисцрпним врелом које се зове наша цивилизација, наша култура у најужем смислу, културе као уметности, и култура као сума вредности које одређују начин како се живи. И ствара. Нема ништа без наше културе и без материњег језика, без своје земље, како год се звала.

о Да ли је храброст отићи или остати?

- У оно време било је и једно и друго, и сасвим лично, "то што чини разлику од човека до човека", како у једној песми пева Хус из "Парног ваљка". Данас мислим да је већа храброст остати. Данас треба остати, штавише. "Остајте овдје", то је, шантићевски речено, и моја порука и иза ње стојим и спреман сам да је браним на сваки начин.

Југославија је баук, трајан

о Преостаде ли неко острвце, заостатак онога што осећамо као југословенску културу?

- Југославија је, хтели не хтели, као дух, готово у хегелијанском смислу би се могло написати, који лебди над нама и одређује нас, ми се према њему равнамо и кад нисмо свесни. Наша сећања су на несвесној разини обликована југословенским наслеђем до те мере да кад слушам негаторе тога, видим како се на једној психоаналитичкој, трауматској равни боре против њега свим средствима. Не схватају да у простор несвесног не може да се продре идеолошким језиком и методама. Југославија је баук, трајан. Никад се тога нећемо ослободити. И не треба.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације