Позоришна критика БОЈ ЗА ИСТИНУ И СЛОБОДУ ДО КРАЈА БАЛАДЕЕ: Е. Ростан: "Сирано". Режија: Горчин Стојановић. ЈДП

Драгана БОШКОВИЋ

31. 03. 2024. у 16:09

СОПСТВЕНУ адаптацију класичног дела Едмона Ростана (1868-1918), "Сирано де Бержерак", редитељ Горчин Стојановић је назвао само "Сирано", јер је базирао на прихваћеној симболици, која вековима већ прати овог романтичног јунака, склоног двобојима, песништву и искрености.

Позоришна критика БОЈ ЗА ИСТИНУ И СЛОБОДУ ДО КРАЈА БАЛАДЕЕ: Е. Ростан: Сирано. Режија: Горчин Стојановић. ЈДП

фото приватна архива

Због свог израженог носа, Гаскоњац Сирано (Драган Мићановић) је несигуран и зато не улаже крајњи напор да освоји своју даљњу рођаку, Роксану (Марија Вицковић, Нина Мартиновић), мада је његова животна љубав. Уместо тога, писаће писма послатих њој њеном младом каваљеру (Јоаким Тасић), уживајући у томе што ће сопствене речи чути са усана драге...

Са тежиштем на дихотомији између љубави и части, Стојановић је читаву представу усмерио ка релативизацији Ростановог изворног текста, не само премештањем сцена, чиме се добило ново значење Сиранових животних избора, као и познате фразе "На крају баладе, пробошћу те..." (превод Милан Димовић)... Роксану представљају две глумице, Сирано скида и ставља назад свој гротескни нос, а племића Де Гиша игра Анита Манчић! Таквом транспозицијом, Горчин Стојановић је успео да преплете Ростаново приповедање о Сирану од Бержерака и да га доведе до спознаје да је јунаков живот, кроз дуеле мачевима, љубавну поезију и доброту, иако сиромашан, вредан сложеног путовања, које ће Сирана довести до Месеца, на коме ће отпловити у легенду.

У свим својим габаритима импресивна, маркантно играна представа Југословенског драмског позоришта - одлични Небојша Миловановић (Ле Бре), Стефан Јевтовић (Рагно), Марко Јанкетић (Линијер)... до краја је остала недовољно непротумачена, с обзиром на то да је читава говорена у стиху, што захтева јасно драмско тумачење, да не би скретао пажњу са основне линије радње комада. Притом, многи ликови се, на челу са Драганом Мићановићем, нису довољно добро чули, што се, можда, са овим Сираном догодило зато што му је "помагало", нос, бранио да нормално дише и говори. Мимо тога, Сирано Драгана Мићановића био је и сам упечатљив и убедљив, јер овај глумац поседује огромну моћ трансформације из стања у гест, из емоције у експресионизам, из покрета у драмску позу, овде врло значајну за приказивање доба романтизма и песништва. Анита Манчић је бриљирала спретном игром у мушкој улози, која је у Стојановићевој представи, као и други главни ликови, имала много обрта и излазила из Ростанове естетике, што је овом редитељу и адаптатору и био циљ. Херојска, романтичарска комедија је, због мултипликовања ликова и идеја предуго трајала, па се атракција игре и занимљиве, компонибилне сценографије (ауторство редитеља) губила у обиљу текста и захвата, које је требало хитро чути, уочити и разумети.

У оквирима свог карактеристичног уметничког погледа на драмску литературу, Горчин Стојановић је свом театру подарио још једну представу која тражи више гледања, да би се калеидоскоп нових решења, идеја и метафора до краја разумео и доживео. Нисмо сигурни да је просечан позоришни гледалац у прилици за то.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (0)

ПОСТАВЉАМО НОВЕ СТАНДАРДЕ! Лажна држава Косово запањила свет! Ово је њена жалба на казну УЕФА за бежање с терена у Румунији