УЗМИТЕ ЧОВЕКУ ДОСТОЈАНСТВО, И ОН ГУБИ СВЕ: Ивана Вујић, редитељ, о "Стакленој менажерији", људима, садашњости, позоришту...

У ГОДИНИ када се обележава осам деценија од настанка драмског првенца Тенесија Вилијамса, редитељка Ивана Вујић одабрала је "Стаклену менажерију" за свој нови позоришни наслов: премијерно извођење је 30. марта на сцени Опере и театра Мадленијанум.

фото: Д.Миловановић

Биће то други комад са истим редитељским потписом у овој кући, у којој је Вујићева својевремено поставила и његову "Мачку на усијаном лименом крову". Шта је то што је у Вилијамсовом драмском рукопису поново интригира?

- Ако говоримо о опусу једног од највећих америчких драмских писаца, "Стаклена менажерија" је његов први комад и то комад у којем говори о својој породици. Обично је првенац већине уметника аутобиографског карактера и на неки начин носи посебну снагу. Занимљива је та паралела између Вилијамса и Чехова:обојица истражују смисао живота и обојица су, на неки начин - окрутни. И Чехов је писац које сваку своју драму завршава смрћу. Ни Вилијамс не завршава дело хепиендом већ питањем, настављајући истраживање великог лавиринта који се зове човек. Ако за Чехова можемо рећи да је у књижевност увео драму апсурда, "Менажерија" је заправо поетска драма апсурда. Данас и сами живимо у таквом свету, а тај апсурд код Вилијамса настаје из покушаја сваког од ликова да, на различите начине, своје позвање разуме. А то није лако. Сетимо се поново Чехова и Нине Заречне која прихвата позвање и каже: "Ја сам глумица, можда и нисам тако добра, али ја волим позориште и тако ћу живети". Трепљев који, пак, кокетира између лажног интелектуалца и маминог сина, убија се после те реченице јер види да је његов живот прошао узалуд: није имао снаге да стави крст позвања на леђа, ма какво оно било, и да достојанствено под њим хода...

о Вилијамс се у овом делу бави крхкошћу људске душе и бића?

- Он се, пре свега, бави породицом. Ми у њој почињемо, и из ње - ма каква била - до краја живота све носимо. И добро и зло, и љубав, и оно што љубав није. Наша жудња да се љубав оствари је огромна. Овај комад је кантата о породици, њеној крхкости и "стаклености". И сви ми смо, као и пишчеви ликови, од стакла, само смо различитих облика. Али, стакло има и снагу рађања дуге, кад се кроз њега пусти светлост. Често то не схватамо, жудећи за неким обичним стварима које нису узбудљиве и немају тако блистави сјај. А Достојевски би рекао: "Постани сунце, свако ће те погледати".

о Дело је настало пре осам деценија, колико се човек променио у односу на оног из половине прошлог века?

- Добри писци и уметници увек антиципирају дане који долазе. Код Чехова нам се чини да су све реплике наше, код Вилијамса,такође. Своје јунаке ставља у време велике економске кризе, у дане када сиромаштво и глад прете људском роду. Мислим да се у наше време планетарно са тим сусрећемо, погледајмо само ова два рата који се воде. Питање је какав ће живот имати данашња деца која су се у својим младим данима нагледала толике несреће.

фото Д.Миловановић

о Из наших живота протерана је свака врста дијалога, уместо да ослушкујемо једни друге, само "укрштамо" монологе?

- У штриху сам се, заједно са мојим драматургом Славенком Миловановић, трудила да текст који има распричаност свог времена сабијем на данашње, краће реплике тако да комад добије једну компактност и да се та тежња за љубављу види као наш покушај, крик за светлошћу. Цивилизација се технолошки брзо мења, али човек остаје исти. Не учи, нажалост, на својим грешкама. Склон је насилности и уместо да пружи светлост, стално набацује неку ћебад, мрак, слојеве таме. Савремени човек је више него икада оптерећен глобалном структуром света која уз своје предности, уништава сваку различитост. Људи су изморени, немају ону снагу која је постојала шездесетих година прошлог века, када су тежили промени и једнакости. Све ово што се дешава, уништава оно добро у нама. И очекује се све више зла. Зло постаје нормално, чак и забавно... Страшно ме је погодило убиство несрећног старца у Падинској скели, као да је неки Чеховљев лик. Обичан човек допао је затвора у коме га киње и убију, без разлога. Да ли је неко то злостављање приметио? На нашу несрећу, престали смо да примећујемо људе око себе.

о Мали човек постао је невидљив, потпуно незаштићен и препуштен себи више него икада?

- Мали човек је увек у таквој позицији, само је сада угњетавање још "убрзаније". Кад некоме одузмете људско достојанство, могућност рада и зараде, он губи све. То је страшан, недопустив процес. Помињем шездесете јер су тада млади људи имали снаге да подигну глас, чинило се да свет има будућност. Ствари су се мењале. Свуда, па и у култури. Ето, у Београду је тих година отворен Студентски културни центар, а у њему су настали наши велики уметници Ера Миливојевић, Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић. Био је то отворен простор - ваздуха, слободе и светлости.

о Велики писци бавили су се појмом доколице. Максимално упрегнут човек данас нема тај луксуз иако из доколице настају најкреативнија дела?

- Досада је бескрајно узбудљива ствар! Могу да гледам у плафон цео дан и да ми се само роје идеје. Међутим, да би свако од нас преживео мора да ради више послова. Зато доколица, па и шољица кафе, постају луксуз. Немамо више могућност да отворимо тај простор проширене енергије у коме се наше идеје слободно крећу и оваплоћују у текст, представу, скулптуру. Свет је суровији више него икада. То и Вилијамс има у свим својим комадима, неку врсту сталне напетости и тврдоће. Уосталом, као и код Чехова који уопште није сентименталан писац, његови ликови покушавају да искоче из својих кожа. Колико год били успешни, не могу се смирити. Није чудо да је баш Чехов толико утицао на америчку драматургију и њену кратку причу.

о Шта вас, лично, данас у позоришту интересује?

- Желим да се бавим оним о чему смо говорили, а чега је све мање око нас. То су љубав, доброта и породица која је планетарно разорена. И није породица, већ љубав, основна ћелија друштва! Неопходна је ако хоћемо да имамо нормално друштво и сачувамо осећај за другога. Само тако и сам можеш да се развијаш. Нажалост, човек бежи од личног "ја". Спољни свет манипулише њиме, зато мора да се врати себи. Живимо у доба када је све театрализовано, глобално смо постали друштво спектакла. Свака ствар данас мора бити примамљива и то на један површан начин. Управо тога не би смело бити у позоришту и представи. Значај уметности је у томе што она као лакмус папир реагује на стварност и открива нам њену боју. Театар је тај који мора да пружи оно што више немамо споља - неку врсту личне анатомије, вивисекцију душе. То је оно што ме чини радосном у животу и стваралаштву. Уосталом, без радости можда има живота - али нема позоришта и уметности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације