ПЕСНИК НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ НА ФИЛМУ: На вест о смрти Абдулаха Сидрана (1944- 2024), песника, филмског сценаристе, писца, шахисте...

ПЕСНИК, прозни писац, филмски сценариста, академик и шахиста, који је веровао да читава уметност вероварно потиче из једне дечје сузе, Абдулах Сидран (1944- 2024), преминуо је минулог викенда.

Фото архива Принтскрин

Овај свет, како јављају агенције, уметник који је једном записао да је "живот урота против човековог достојанства", напустио је после вишемесечних здравствених проблема.

Рођен је 9. јуна 1944. године у Сарајеву, у коме је завршио основну школу и гимназију, уписао књижевност, на Филозофском факултету, где је први пут исказао таленат за писање. Раних 60-их година прошлог века почео је да објављује песме и кратке приче у књижевним часописима, а први већи успех уследио је са збирком "Времена за поезију", објављеном 1965.

- Себе нисам осећао даровитим, док ми се није догодила песма "Слепац пева своме граду" - присетио се у једном разговору. - Становао сам као домазет, код родитеља своје супруге и написао песму о слепцу који никада није видео свој град, а воли га једнако као и ми који га видимо. Клепио сам шаком о сто и рекао: "Ово сам ја." Тада сам први пут осетио шта је моја мисија, ако ми је дато да будем песник. То је град.

Филм Кудуз, Фото архива

Без обзира на то што је касније, југословенску, али и светску препознатљивост стекао филмским сценаријима за остварења "Сјећаш ли се Доли Бел?" и "Отац на службеном путу" у режији Емира Кустирице (са којим је после вишегодишњег пријатељства и сарадње, после распада Југославије ушао у сукоб, да би се помирили почетког друге деценије овог века, а потом се опет разишли), односно "Кудуз" у режији Адемира Кеновића, себе је пре свега сматрао "песником на службеном путу на филму".

Ћустић: Дао си мом животу замах

Филм Кудуз, Фото архива

Поводом смрти Абдулаха Сидрана огласио се и глумац Слободан Ћустић, који је тумачио главну улогу у филму "Кудуз", за који је Сидран написао сценарио, поводом његове смрти је на свом Фејсбук-налогу написао: "Абдулах Сидран се преселио... Хвала на свему, драги човече, дивни уметниче и драго дете... Дао си мом животу замах."

Објављивљо је и романе, међу којима су "Песме из затвора", "Крај ватре", и "Долина ружа", као и књигу аутобиографске прозе "Откуп сирове коже". За књиге поезије награђен је Шестоаприлском наградом града Сарајева, Годишњом наградом Удружења књижевника БиХ, Годишњом наградом Издавачког предузећа "Свјетлост", Змајевом наградо. За књигу стихова "Сарајевски табут", објављену у рату, добио је Награду слободе, ПЕН-центра Француске.

Избори из његове поезије, у преводу на немачки, француски, италијански, објављени су у Аустрији, Француској, Италији, а за италијанско, двојезично, издање, добио је награду Premio letterario 1996 della Fondazione Laboratorio Mediterraneo. Био је члан Академије наука и уметности БиХ и мајсторски кандидат у шаху.

За себе је говорио да не крије да је југоносталгичар, али да је његова носталгија дубоко лично стање емоција које је, у ствари, жал за младошћу:-

- Не постоји носталгија за режимом и једнопартијским системом, нисам луд. Треба бити опрезан шта је то - носталгија. Извесно је да постоји патња зашто су уништени критеријуми и најтеже питање: да ли је то све морало бити тако. Моја носталгија иде још у раније доба. Носталгија за оним што је била Аустроугарска империја, када су наши дедови ишли студирати у Краков, та вавилонска кула где се говорило 700 језика. И кад бих бирао живот између неке Аустроугарске царевине и Титовине, милија ми је она од Титовине. Није лако размишљати шта је то југоносталгија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације