УРОШ ВИТАС ЗА "НОВОСТИ" О ЧУДУ У РАДНИЧКОМ И СРБИЈИ: "Све што смо покупили са запада - тамо људи покушавају да искорене"

Раднички из Ниша ове зиме одрадио је добар посао у прелазном року, а један од пристиглих је и рођени Нишлија, Урош Витас. Иако је иза њега каријера дуга скоро две декаде, а по први пут заиграће суперлигашки фудбал у свом граду. Он је у разговору за Новости говорио о почецима каријере, Партизану, Раду, породици и саиграчима.

ФОТО: А. Илић

Имао је дефанзивац несвакидашњи фудбалски пут. Са 12 година отишао је из Ниша, играо у млађим селекцијама Партизана. Потом је прешао у Рад, Гент, Мехелен, Иртиш, вратио се у Хумску, затим је уследила селидба у Ал-Кадсиах, одлазак у Војводину, па епизода у Емирејтс клубу и на крају повратак кући. 

У Раду му је друштво правио и Александар Јовановић, голман Партизана који нам је поделио интерну шалу коју је на Бањици имао са дефанзивцем: "Витас, леђа, касније". 

*АДМИРАЛ БЕТ ВАМ ПОКЛАЊА*
--> БОНУС КАКАВ СТЕ ЖЕЛЕЛИ <--

- То је Александар Јовановић осмислио, голман Партизана и мој велики пријатељ. Имали смо неку интерну шалу док смо обојица играли у Раду. Аца је прави лидер, то је показао у свим клубовима у којима је био. Наша јавност га је упознала у Радничком и Партизану где је правио велику разлику. Драго ми је због њега. Велики је радник и лидер. Не дешава му се случајно ово што му се дешава. Увек се радо сећамо тих наших лепих дана из Рада, почео је Витас разговор за "Новости". 

Постоји и паралела између Лазара Ћирковића, Уроша Витаса и Александра Јовановића. Нишлије, које су играле у Раду и Партизану. Хоће ли и Ћирковић путем Јовановића и Витаса, те задужити опрему Радничког у будућности? 

*АДМИРАЛ БЕТ ВАМ ПОКЛАЊА*
--> БОНУС КАКАВ СТЕ ЖЕЛЕЛИ <--

- То је судбина нас Нишлија. Рецимо, ајде са Ацом, мање више. Има једна ствар која прати током каријере мене и кума Лазара Ћирковића. Играли смо свуда заједно осим у Партизану. Почели смо у Филипу Филиповићу, млађим категоријама Партизана, Рад, па он за Партизан, а потом и ја. Жалосно је што нам се путеви нису укрстили у Нишу. Није касно...

Витас се у Ниш вратио након 19 година. Напустио је родни град 2006. године. 

- Дугачак период. Када овако кажемо делује и мени невероватно. Тако је судбина хтела. Ситуација у фудбалу у нашој земљи је таква, хтели смо пре десетак, 15 година да одемо одавде да нешто зарадимо. Не жалим ни за чим. Био сам ван земље, играо на озбиљном нивоу, упознао различите људе, културе, менталитете... Вероватно се са разлогом поклопило да се сада вратим у Ниш. Могу својим искуством да помогнем овим момцима. Не само фудбалски, него и људски. Данашњи клинци нису исто што смо били ми. Не можемо да спречимо шта се дешава у друштву, али можемо да каналишемо и усмеримо на друге ствари. Време у коме смо не дозвољава нам да се држимо правих вредности. Све што смо покупили са запада тамо људи покушавају да искорене. Покушавају да се ограде од тога, а мислим да ми покупимо све лоше што нам сервирају, то би требало да променимо. 

Витас је као талентовани дванаестогодишњак из академије Филип Филиповић прешао у омладински погон Партизана, те открива како све то изгледа из визуре детета... 

- То је мач са две оштрице. Ако одеш кајаћеш се, ако не одеш кајаћеш се. Ми, деца нисмо тога свесни толико колико јесу људи око нас, чланови породице, пријатељи. То на њима оставља дубљи траг него на нама. Ми смо почели да играмо фудбал јер смо то волели. Отишли смо тамо јер смо волели игру. Ја увек кажем "одрастали смо као домци". Спавали смо по домовима, ишли у школу и играли фудбал. Многи говоре да су имали тешко детињство, наше је било такво јер смо били удаљени од породице. Много лепих успомена носим одатле, из тог периода. 

Фудбалски клуб Рад својевремено био је синоним за квалитетну школу фудбала, а данас се "грађевинари" боре за голи живот, наступају у београдској зони. Витас открива како гледа на суноврат једног од највећих српских фудбалских клубова. 

- Јако ми је тешко. Испратио сам нажалост резултате пре него што је клуб дошао у ову позицију. То ме је погодило. Уз Партизан у коме сам прошао омладинску школу, Рад ми је дао највише. Рад ме је оформио, када кажем Рад, мислим на људе који су били у клубу. Први човек клуба је био Ранко Стојић. О њему људи имају подељено мишљење, али једно му нико не може одузети. Ранко познаје фудбал понајбоље у земљи. Када сам ја био у клубу, начин на који је он гледао фудбал, јесте фудбал који се игра данас. Функционисао је клуб фантастично. Имали смо феноменалне тренере, међу њима је и Марко Николић. Сви знамо какву је каријеру он направио после. Много ме лепих успомена веже за стадион "Краљ Петар" и много ми је тешко када видим у каквом је то стању данас. Да ли ће се то променити? Не знам. Навијам да се клуб врати где припада, то је један расадник талената. Из моје генерације, а и оне пре тога многи и дан данас живе од фудбала. Александар Пејчиновић, Јагош Вуковић, Милан Борјан, Баки Даниловић, Немања Којић... Моја генерација, Ћирковић, Никола Стојиљковић, Аца Јовановић. То је фантастичан клуб, да је било среће и данас би били фабрика за младе играче. 

Дрес Рада својевремено је носио и тренер Нишлија, Никола Дринчић. 

- Од самог мог доласка говорим о Николи Дринчићу у суперлативу. Намећем му неку врсту притиска (смех). У сваком гостовању говорим да је разлог мог повратка и његова визија фудбала. Желим да будем део тога шта он ради, да будем део његовог сазревања као тренера. Као играч могу доста да научим. Ту сам да помогнем у било ком облику. Верујем у то што ради. Стварно чврсто верујем. Пред њим је фантастична каријера. Превише сам пута говорио о томе, па хајде да не стављам ту врсту притиска на њега. Има феноменалну енергију. Играли смо један против другог. Апсолутно се ништа није променило у његовој "опседнутости фудбалом". Енергија којом приступа иста је и сада када је тренер. Лепо је видети човека који са толико страсти улази у сваки тренинг. 

Фото: ФК Партизан

Амбиције клуба су порасле добрим играма у јесењем делу... Раднички је сачувао комплетан састав из претходне године, појачавши га звучним именима. На Чаир су ове зиме пристигли Џозеф Опуку, Миодраг Гемовић, Радомир Милосављевић, Матеја Радоњић, Урош Витас и Борис Тјутјуков. 

- То је заправо и најважније. Задржати костур тима. Сви ми који дођемо треба да будемо испомоћ. У ком смислу? Да момци који су ту од раније схвате да нису недодирљиви. Само тако може да се напредује када постоји здрава конкуренција у тиму. Има толико талента у екипи да је невероватно да уопште причамо о томе да ли ћемо бити у плеј-офу. Треба постављати питање хоћемо ли бити у конкуренцији за излазак у Европу? Ситуација је таква да су неке утакмице биле изгубљење у завршници. Екипи недостаје та врста карактера, када крене лоше, тада се јасно искристалишу ствари. Ако успемо да се уздигнемо из ситуације, уопште не сумњам да можемо да будемо у плеј-офу и да је борба за Европу ту. Могу и остале екипе да побеђују, али сложиће се сви да је Раднички играо можда најлепши фудбал у јесењем делу сезоне, допадљиво, лепо за видети. Уписали смо неке поразе... Дошли су играчи који доносе квалитет. Није дошло 15 играча који су дошли са стране од којих не знамо шта да очекујемо. Мислим на себе, Рајка Милосављевића, Уроша Гемовића... да не набрајам све како некога не бих заборавио... Све су то момци који су спремни да одмах ускоче, да не говорим о квалитету који поседују. 

Од саиграча је посебно похвалио дефанзивца Александра Војновића. 

- Он је за мене један од најинтелигентнијих играча у лиги. Морамо да будемо пример осталима с обзиром на интернационалне каријере. Оног тренутка када будемо негативан пример, не смемо више да будемо у клубу. Мора да се направи здрава средина у којој ће свако желети да дође. Лакше је сада преговарати са играчима када виде ко игра у Радничком. Није као раније, немају играчи 1000 питања. Клуб је урадио одличан посао. Прави људи, прави момци су доведени, а све што доносе на терену сувишно је говорити о томе. 

Посебно место у срцу заузима породица

Иако је већи део каријере провео ван Ниша, љубав је стамени штопер пронашао управо у родном граду. Са супругом Снежаном има две девојчице. 

- То је нешто што ми је апсолутно променило поглед на сам живот, а тако и на каријеру. Једна најлепша ствар уз моју децу која ми се десило. Ваљда нас Нишлије вуче јужњачка крв и менталитет. Без моје Снежане и деце цео тај период у иностранству био би тежи. Она је практично од мог почетка у Белгији са мном. Велика ми је подршка била. Дугујем јој велику захвалност. Њена жртва је огромна за све ово време које смо заједно. 

ФОТО: А. Илић

Да ли је породица имала утицаја на повратак у Ниш?

- Да будем искрен, с обзиром на то да су нам деца мала, у једном тренутку размишљали смо да трајно одемо из Србије. Опет, то што нас вуче јесте повратак у домовину.  Вуче нас повратак, знаш како каже Ђорђе Балашевић: "Знао сам да не смем да станем јер је ту тако плодно и примићу се као стари карпатски храст". Тако и ми. Вуче нас нешто, не знам да ли је то добро и паметно, али то је оно што осећамо. Мислим да су моји родитељи били најсрећнији када су чули да се враћамо. Оно што је тешко у овом послу јесте да неке битне ствари у приватном животу не можемо да испратимо. Када кажем то мислим на важне догађаје у животима нама драгих људи којима нисмо могли да присуствујемо. Они су били срећнији од нас када су чули да ћемо се вратити. 

Шта би био да није фудбалер?  

- Ја то често кажем, што у шали, што збиља. Био бих лекар. То ми је био сан када сам био млађи. Пут ме је одвео фудбалу, сматрам да је то линија мањег отпора. Стално говоримо да не можемо више ствари да радимо. Из моје садашње перспективе, жао ми је што се нисам и томе посветио. Никада није касно. Наравно, нећу ја бити лекар, али образовање не треба никада запоставити. Једно је сигурно, не бих био у спорту. Водило би ме образовање, а где би ме одвело, не знам. 

Открива и да ли би деци дозволио да се баве спортом. 

- О том питању размишљам често. Не бих спутавао своју децу, али бих јасно предочио шта их чека. Дошли смо у тај стадијум да се професионални спорт гледа кроз призму новца. "Професионални спортисти зарађују", "професионални спортисти су обезбеђени". Али, коју цену плаћају? Да ли желиш да будеш професионални спортиста и прођеш све што један професионалац мора да прође? Да ли си спреман да не успеш? Наравно, ми дођемо до тога да смо живели у таквом времену да је практично спорт био излаз из лудила које нам се дешавало тада. Био је начин да нешто направимо. Сада када посматрам цео мој пут ближе сам томе да деци објасним да постоје важније ствари од спорта, да је образовање на првом месту. Најбогатија ствар коју можете имати је знање. Знањем можете до новца. Сматрам да је спорт линија мањег отпора, бег од онога шта би ти могао да будеш. Талентован си за овај спорт, "ма, пробаћу". Нишки писац Дејан Стојиљковић лепо каже: "Ми нашу мудрост не користимо да бисмо били бољи, да напредујемо. Користимо је да бисмо се ценкали са смрћу". Сматрам да је образовање најважнија ствар у образовању младог човека. Сваки млади човек треба да се бави образовањем колико год био талентован за спорт не треба да запостави едукацију. Никада својој деци нећу забранити да одаберу чиме ће се бавити, али мој савет је прво образовање, па спорт, рекао је Витас. 

БОНУС ВИДЕО: ТАЈНА НАЈВЕЋЕГ ФУДБАЛСКОГ СТАДИОНА НА СВЕТУ: Ово је листа ТОП 10 „храмова фудбала“ 

Препоручујемо

Остали спортови

0 5

РУСИЈА У ШОКУ: Три руске легенде погинуле у паду авиона

30. 01. 2025. у 14:25

Остали спортови

0 8

ЧУДОМ ПРЕЖИВЕО! Овај спортиста није погинуо у паду авиона - избегао несрећу на невероватан начин!

30. 01. 2025. у 12:24

Остали спортови

0 0

ПОСЛЕДЊА ФОТОГРАФИЈА ИЗ АВИОНА КОЈИ ЈЕ ПАО: Спортиста се укрцао на кобни лет и ово забележио (ФОТО)

30. 01. 2025. у 13:21

Фудбал

0 1

ПАО ПОТПИС НА "МАРАКАНИ"! Црвена звезда обавила важан посао после елиминације у Лиги шампиона

30. 01. 2025. у 12:34

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације