Култура

ЗДАЊА КОЈИМА СЕ ГРАДИЛА ЗАБОРАВЉЕНА ИСТОРИЈА: Шта открива књига професора Александра Кадијевића о међуратној југословенској архитектури

М.Краљ

13. 03. 2024. у 16:00

УЗБУДЉИВ период треће и четврте деценије 20. века, опсежно и стручно за зналце, а са много примера који могу бити блиски и најширој публици, професор Александар Кадијевић, оживео је у књизи "Југословенска архитектура између два светска рата (1918- 1941): контексти тумачења", коју је објавио његов матични, Филозофски факултет у Београду.

ЗДАЊА КОЈИМА СЕ ГРАДИЛА ЗАБОРАВЉЕНА ИСТОРИЈА: Шта открива књига професора Александра Кадијевића о међуратној југословенској архитектури

И већ на клапнама, стоји напомена да се градитељство тога раздобља, у овој монографији састављеној из десет поглавља, не разматра као архитектура у Југославији, већ као југословенска архитектура, што је из политичких разлога, у последње време била, ређе коришћена синтагма. Али, врло брзо читалац се уверава да иза тога нема никакве идологије, ни југоносталгије, већ озбиљних, критичких, научних истраживања, са новим увидима.

- Архитектура Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевине Југославије), настала током политички нестабилног, али уметнички просперитетног раздобља између два светска рата, у историографији је ретко приказивана целовито, што се правдало расутошћу грађе и уверењем да у њој није постојао стилски концепт који је обједињавао наносе регионалних школа - пише Кадијевић. - Отуд ни улози архитектуре у социјалној интеграцији југословенских народа (1918-1941) није придаван посебан значај. Међутим, новија истраживања показују да је у архитектури тог мултикултуралног (не и мултикултуралистичког) друштва, кохезивни идентитет изграђиван на два начина - планском југославизацијом државних јавних зграда, и спонтаним мешањем историјских традиција.

Спомен- костурница код Куманова, Момир Коруновић (1937)

Један од наших најугледнијих историчара архитектуре тако прво успоставља историјски контекст, и бави се улогом коју је у њему имао ауторитарни владар, политичар и војни стратег, краљ Александар I Карађорђевић (1888-1934), који је био на челу ове заједнице "троименог" народа:

- Загледан у прошлост, краљ Александар је подржао обнову средњовековља у сакралној архитектури и руског академизма на управним здањима. Његову вољу, осим истакнутог вајара и архитекте Ивана Мештровића (1883-1962), чији је предратни пројекат Видовданског храма (1911-1915) представљао путоказни симбол нове културне парадигме, требало је да спроведу архитекти Министарства грађевина у Београду, који су уз пројектовање јавних здања надзирали и део регионалних дирекција.

Традиционалисти и модернисти

РИВАЛИТЕТ између традиционалиста и модерниста, ретрогарде и авангарде, уметничких центара и периферије, престонице и регионалних средишта, супарничких удружења и група, државних и самосталних уметника, харизматичних предводника и непослушних "преступника", обележио је све области визуелне културе. Иако су још током двадесетих година увођене политичке рестрикције против појединих покрета, поготово оних који су ишли испред свог времена (круг часописа Zenit), репресија над реформаторским огранком је кулминирала средином тридесетих забраном рада групе "Земља" - пише у поглављу "Друштвена улога визуелне културе у Краљевини СХС/Југославији"

Међу њима су били Душан Живановић, Петар Гачић, Јездимир Денић, Предраг Зрнић, Александар Јанковић, Бранислав Којић, Момир Коруновић, Милица Крстић, Димитрије М. Леко, Драгутин Маслаћ, Петар Поповић, Душан Бабић и емигранти из Русије Николај Краснов, Василиј Андросов, Виктор Лукомски, Валериј Сташевски и Роман Верховској.

- Захваљујући њима, колико и утицајним наставницима са архитектонских факултета у Београду, Љубљани и Загребу, у разради наручених пројеката стваралачка аутономност је надвладала послушништво, афирмишући шире друштвене идеале од предвиђених - тврди аутор монографије. - За разлику од њих, архитекти Управе Краљевског двора су доследно испуњавали захтеве династије.

Храм Светог Саве, Милан Злоковић и Андреј Васиљевич Папков (1926)

Према Кадијевићевим речима имагинација државних архитеката је превасходно дошла до изражаја при пројектовању цркава, инспирисаних српско-византијском и романичко-готичком средњовековном традицијом, док је контролисано обликовање спортско-рекреативних објеката (соколски домови, стадиони и вежбалишта), јавних споменика, мостова, бановинских зграда, амбасада, државних павиљона на светским изложбама, пошта, штедионица и филијала државних банака у већој мери зависило од политичких приоритета.

Нацрт Његошеве капеле из 1921.

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ је у међуратној архитектури, према Кадијевићевом мишљењу најзаступљенији био у Хрватској, а мање у Словенији и Србији. Од наших аутора, као носилац носталгичних трагања за националним стилом, најближи му је био Момир Коруновић (1883-1969).

- Композиције са експресивним набојем, које се органски уклапају у пејзаж црногорског крша, осмишљавао је архитекта Светомир Лазић 1921. године, на конкурсним скицама за Његошеву капелу на Ловћену. Припремљене по налогу Архитектонског одељења Министарства грађевина, и поред прве награде на затвореном конкурсу, нису изведене. Монолитне структуре подножја на којима стоје масивна стабла, завршене су пирамидом или неовизантијском куполом, експресионистички интерпретираним.

Уз административне и војне, држава је улагала у здравствене, образовне, саобраћајне и спортско-рекреативне објекте, а тридесетих година реализовани су и први подухвати високоградње, међу којима је и Палата Албаније у Београду. С друге стране приватни предузетници су подстицали иновативна решења у области индустријске, стамбене, пословне и угоститељске архитектуре.

Никола Добровић, Палата П.Р.И.З.А.Д. (1937)

Истовремено, у различитим деловима земље, развијале су се регионалне школе, како истиче Кадијевић, неуједначене у садржинском и квалитативном смислу: загребачка је била најотворенија за савремене идеје, док су их београдска и љубљанска усвајале спорије. И како пише:

- У свакој од школа су се наметнули харизматични лидери: Јоже Плечник и Иван Вурник (Љубљана), Виктор Ковачић, Хуго Ерлих, Драго Иблер и Јосип Пичман (Загреб), Хелен Балдасар, Душан Смиљанић, Јурај Најдхарт и Мате Бајлон (Сарајево), Драгиша Брашован, Милан Злоковић, Бранислав Којић, Душан Бабић и Јан Дубови (Београд), Ђорђе Табаковић и Данило Каћански (Нови Сад). Талентовани и продуктивни, подстицали су програмску диференцијацију коегзистирајућих поетика, разводњавајући централистичке тежње ка архитектонској синтези.

Повољни радни услови

О ПОДСТИЦАЈНОСТИ тадашњег социо-културног амбијента, сведочи и историјска статистика, према којој је просек година када су архитекти завршавали студије био 23, а подизали прву кућу 25, што се није дешавало пре, а ни касније - наглашава Кадијевић. - На градилиштима је одржавана заступљеност занатских и зидарских радника у односу 1:3, што је представљало реткост у југоисточној Европи. Повољне радне услове имали су и талентовани сликари, вајари, графичари, сценографи, фотографи, дизајнери и уметнички педагози, који су због велике тражње лако долазили до посла. Уз то, већина уметника је поседовала властити атеље, често издвојен од породичне куће у којој је живела.

Према Кадијевићевим тврдњама, упркос организационих недостатака, конкурси су у међуратном раздобљу важили за најравноправнији облик стручног надметања, на њима су се градиле и потврђивале каријере, стицала и осипала пажња инвеститора, а иза њих је остао вредан корпус папирне архитектуре, нереализованих награђених, откупљених и одбијених скица:

- Отуд је њихов значај са правом истакнут у архитектонској историографији, и то често пре реализованих, што потврђују пројекти за Храм Светог Саве на Врачару Душана Бабића, Петра и Бранка Крстића, Милана Злоковића и Андреја Пакова, Бабићевог пројекта за Дом УЈИА, Добровићевих пројеката за Теразијску терасу, палату П.Р.И.З.А.Д. у Београду и позориште у Новом Саду, Пичманов и Барањијев пројекат за београдску Пошту 1, Злоковићев за спомен-капелу на Зејтинлику и београдску Палату "Албанија", Нојманови пројекти за Пантеон у Београду и Народни музеј у Загребу, Иблерови пројекти Епидемиолошког завода и СУЗОР-а у Загребу, пројекти различитих аутора за Јеврејску болницу, Закладну и клиничку болницу у Загребу и Народни дом на Сушаку...

Павиљон Краљевине Југосалвије, Барселона, Драгиша Брашован (1929)

У овој монографији обрађује се улога руских архитеката засебним поглављем, као што се у одвојеним есејима аутор бави 125-годишњицом рођења реформатора југословенске архитектуре Николе Добровића (1897-1967), коју је обележила САНУ, односно значајем фондације која чува наслеђе знаменитог српског архитекте Милана Злоковића (1898-1965).

- Објављивањем монографије групе аутора "Војин Симеоновић- архитекта и пилот" (Музеј "Цептер") крунисана су дугогодишња настојања да се подробно представи живот тог свестраног уметника, укључујући и авијатичарску активност о којој није детаљно писано - пише Кадијевић у закључном поглављу, посвећеном архитекти најпознатијем по здању београдског "Аеро- клуба".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације