Култура

ДИРЕРОВ “ВИТЕЗ” МЕ ПРОГАЊА ЦЕЛОГ ЖИВОТА: Интервју - Јавор Рашајски, сликар, илустратор, орнитолог (ФОТО)

М.Краљ

03. 03. 2024. у 19:26

МОЈЕ сликарство је, пре свега, фигуративно. Припадам старој школи која је све базирала на цртежу. Било да представљате живи, или неживи свет, биљку, коња, пса... морате апсолутно да познајете анатомију. На томе инсистирам.

ДИРЕРОВ “ВИТЕЗ” МЕ ПРОГАЊА ЦЕЛОГ ЖИВОТА: Интервју - Јавор Рашајски, сликар, илустратор, орнитолог (ФОТО)

Овако један од највећих виртуоза линије на нашој ликовној сцени, Јавор Рашајски (1946), онима који нису у прилици да виде тај чудесан свет флоре, фауне, двораца и витезова, објашњава шта је представљено на метафизичким призорима које ствара. Његова "Магија цртежа", тренутно је доступна у Галерији 73 на Бановом брду.

- То што ја видим не може да види нико, једноставно изађе из мене - наставља уметник који, иначе, избегава да тумачи своје дело. - Могу да причам свашта гледаоцу, али ако он то не разуме, шта вреди. Он мора да има тај визуелни, а не вербални осећај. Постоје људи, попут Ђорђа Кадијевића, којима лако могу све да објасним, али тешко је то тумачити неком ко нема такво познавање ликовне уметности. Зато је моје гесло - посматрај слику.

Ђорђе Кадијевић, Расшајски и Мирела Пудар, директорка Галерије 73

На актуелној изложби, која ће моћи ће да се обиђе до 5. марта, тема му је природа која страда:

- Цртежи су рађени тушем. Све је црно, само су поједини детаљи на њима у акварелу, и ту има боје, која указује на могућу наду.

Као мотив неизбежна је и чувена Дирерова графика "Витез, смрт и ђаво", која га "прогања" кроз цео живот:

- Тај витез је синоним доброте, борбе против ђавола. Када сам био студент учили смо од старих мајстора, ишли у библиотеку. Тада су ми много значили цртежи коња, радио сам их десет година, и пре, и после академије.

Од Краљевића Марка до пчела

ИЛУСТРАЦИЈОМ се Рашајски бави, још од студентских дана, када је корице књига, присећа се, морао да црта руком:

- Сада се то све, мање више, ради уз помоћ рачунара. То је посебан изазов, јер добијате задатак, било да су у питању песме о Краљевићу Марку из лектире, или књига о пчелама. Тај посао је захтеван и колористички и композицијски, а треба пратити наслов, садржај и идеју књиге. До сада сам илустовао 180 књига.

Једну од својих претходних изложби цртежа и слика, Рашајски је назвао "Музеј као школа", а идући трагом старих мајстора, деценијама је наставио да учи из многобројних европских ризница културе.

- Одрастао сам у музеју у Вршцу, чији директор је био мој отац, па сам могао да уђем где сам хтео - објашњава саговорник. - Заинтересовала ме је природњачка збирка, отуда зоологија као мотив мојих дела, али и уметничка, која је веома богата. Ту сам наишао на један цртеж Паје Јовановића, за који сам, као дечак, помислио да је фотографија. Фасцинирало ме је да неко може тако да црта.

Тражећи много касније решења за неке ликовне ребусе, налазио их је у Нирнбергу, Пинакотеци у Минхену, код Фламанаца, у бечкој "Албертини"...

- Желео сам да нацртам неко животињско крзно, онда сам изблиза видео како је Дирер, на чувеном аутопортрету, урадио крагну од крзна и одмах ми је све било јасно. Фламански и фландријски мајстори су сјајни колористи, нарочито у пејзажу, док Рембрант и Франц Хас сликају људску фигуру до савршенства. Ненадмашна су и браћа ван Ајк, чији сам чувени олтар у Генту видео прошле године.

Наменски је, прича, ишао и у Бриж да види Микеланђелову Богородицу са Христом, а у многим мањим местима обишао је музеје мајстора који су ту рођени, од Ван дер Вејдена до Рубенса. Изузетно цени немачку ренесансу, уз Дирера, и како тврди, непревазиђене мајсторе Холбајна, Гриневалда. Искуства пасионираног посетиоца, касније су му била од велике користи када је дошао на чело музеја у свом родном граду.

- Градски музеј у Вршцу је највећи у земљи када је у питању бројност предмета - тврди његов некадашњи директор. - Чува чак 270.000 експоната. Има тако велики и значајан фундус уметничке збирке, да чак нисам, из безбедносних разлога, говорио шта се све тамо налази. Два пута смо у Београду излагали старе мајсторе из те збирке, и људи су били запањени, јер је реч о делима која могу да стоје у сваком светском музеју. У археолошкој збирци постоји староегипатска колекција, са 94 комада ситне пластике.

У време мандата овог Вршчанина, поносног на своје значајне суграђане - Пају Јовановића, Уроша Предића, рођеног у оближњем Орловату, Николу Нешковића, првог српског портретисту (чијем је унуку Стерији Поповићу Рашајски основао посебан музеј) - колекција је обогаћена за нових 10.000 предмета, углавноим археолошких и историјских.

- Директор музеја не може да се понаша као чиновник и гледа на сат када ће му проћи радни дан - изричит је саговорник, који сматра да на чело установа треба постављати стручњаке прве класе. - У последњих 25 година, влада нека мода да се свако мало мењају директори музеја. Чак и када имају воље да нешто значајно ураде, немају времена за то. За озбиљније ствари потребан је континуитет. Рецимо, за 91 годину вршачки музеј имао је само два директора. То је светски куриозитет. Први је, Феликс Миликер, који је ту био 60 година, у музеју је и живео и умро, а следећи, мој отац, је ту остао 30 и нешто.

Поглед са врха Атоса

ПРВИ сам пут на Хиландару био у сликарској колонији, и тако три пута. Онда сам спознао и тај духовни и културолошки део. Доживео сам га као једну истинску светињу. А онда сам решио да орнитолошки обрадим тај трећи прст Халкидикија, где је Света Гора и тиме се бавио девет година. Прегазио сам цео Атос, и забележио више од 160 врста, што је значајно за тако мало подручје. Атос је врло озбиљна планина, на коју сам се попео три пута, само да бих направио једну фотографију за насловну страну књиге, јер са врха, када је лепо време, поглед сеже до до Уранополиса.

Уз сликарство и музеологију Рашајски има још једну страст и професију - орнитологију. Нацртао је и описао све птице Србије...

- Њихов број се стално мења, због промене климе, али бисмо могли да кажемо, да их код нас има плус-минус 370 врста. Одомаћиле су се у природи и неке врсте, којих је било прво само по зоолошким вртовима, попут аустралијског црног лабуда. Њима се нисам бавио, већ само оним аутохтоним. Када су у питању птице, морате стално бити на терену и бележити. Тако сам мапирао целу Србију, што је пионирски посао.

Из области орнитологије написао је 11 књига, међу којима су "Птице Србије", "Птице Баната", "Птице Свете горе", као и последња "Птице националног парка Тара", учествовао у раду на орнитолошком речнику, а о томе шта можемо да научимо од птица, каже:

- Да живимо са природом и прихватимо сва друга бића. Није само човек битан на овој планети. На земљи постоји небројено много врста, само је два милиона инсеката који још нису ни откривени. А много је врста и изумрло захваљујући човеку. Треба пазити те друге облике живота. Не само крупне сисаре, псе, лавове, биволе, већ и живи микро свет, који се једва види, или не види. Треба то поштовати, јер свако има право на живот.

За овог мајстора је посебан изазов да нацрта птичје перо, јер га, тврди, треба урадити тако да морате да га додирнете да бисте се уверили да то није право перо. У својим ликовним радовима најрадије портретише - сове.

- Код мене су сове уместо човека. У већини мојих дела присутно је одсуство човека. Нема га нигде. А сова има округло лице, попут људи, нема истурени кљун, има малу главу и пропорције сличне човеку. Она је врло занимљива и као птица, и као метафора. Још од грчке филозофије, представља мудрост, а уопште није мудра. На тој систематској лествици међу птицама је врло ниско, тамо где су патке, гњурци, гуске. Најпаметније међу птицама су вране, а посебно гавран. Он може и да говори. Можете и да га припитомите. Доминира величином, обликом, гестом и памећу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације