ПОСЛЕ ЛОГОРА КРОЗ ЉУБАВ УЧИШ ДА ЖИВИШ: Писац Стево Грабовац о књизи “Послије забаве”

КЊИГА "Послије забаве" Стеве Грабовца, у издању бањалучког "Имприматура", како сам аутор каже, фикција је заснована на истинитим догађајима који су се дешавали у околини Брода за време рата деведесетих. Прича о генерацији којој је украдена младост, али и о страшним, људском уму тешко схватљивим злочинима, иза којих у роману стоји ХВО.

Фото Тајана Дедић-Старовић Остић

И сам Стево Грабовац рођен је у том крају: стицајем околности у Славонском Броду, пошто његов Босански Брод није имао породилиште. Ту је одрастао и ишао у школу, ту је провео рат.

У роману који се дешава деценијама после, његов главни јунак, такође Стево, покушава да живи, преживи и пише, све време у дилеми да ли уопште има смисла писати, поготово писати о ономе што се десило. Грабовац отвара и питања права и правде, сећања и истине, окупља припаднике једне разорене генерације који су ишли у исти разред... А у позадини све време хучи одјек заташканог масовног убиства у месташцу Сијековац.

- Злочин који се описује у роману десио се 1992, у околини Босанског Брода. Тада је побијено најмање двадесеторо ромске дјеце, иако постоје некакве индиције да постоји још неколико масовних гробница на другим локацијама. Дјеца су побијена ради трговине органима. Тако су показала прва истраживања након проналаска масовне гробнице. Дакле, сам злочин, иако се десио у рату, нема конкретне везе са ратом, реч је о простој заради... Испадне да је неким људима исто продати пакетић жвакаћих гума и дјечије органе. Наравно, није тако и не може никад бити тако, али с обзиром на то да се све на крају своди на проклети бизнис, оваква спознаја оставља горак укус у устима.

* Да ли је било ма каквог судског епилога?

- Није било никаквог ни суђења, а поготово не епилога. Случај је брзо, након првобитне медијске помпе, напросто препуштен забораву. Очигледно није био "интересантан" ни за једну од страна које су истраживале ратне злочине. Болније је још да су ово дјеца, наводно, из домова за напуштену дјецу, дакле, од самог почетка никога нису занимали.

* Колико је било логора око Брода и шта се у њима дешавало? Ви и ваш отац доста сте истраживали, нешто и лично искусили...

- Брод је специфичан градић. У вријеме Аустроугарске монархије ту је било једно од важних жељезничких чворишта, једна од највећих и најљепших жељезничких станица, једна од најмодернијих рафинерија нафте у то доба. До овог задњег рата, био је то сасвим пристојан градић у коме је постојао и биоскоп и библиотека и велики спортски центар и шта све не. А онда се схватило да ствари нису баш тако бајне. У рату су у Броду постојали логори у којима су махом били цивили. Наводно, седам регистрованих, за које се зна, мноштво мањих, а оне "транзицијске", кроз које су људи само пролазили, вјероватно нећемо ни побројати. За покољ у Сијековцу с којим је и почео рат у Босни, иако званично није, јер опет - Брод није битан на данашњој историјској мапи, било је неких суђења, али мислим да је то у коначници тек толико да се обаве ради форме. Што се тиче логора, људи који су у њима радили, мислим, ријеч "рад" је овдје погрешна, не, они су тукли, мучили и убијали људе, колико ја знам - нико није одговарао.

* Вашег јунака је све што се десило обележило за цео живот. Да ли је то генерацијска прича? Колико су људи успели после свега да се извуку?

- Парафразираћу Жан Америја који је отприлике рекао да након првог шамара у логору, вјера у људе сасвим нестане. И то је тачно. Послије таквих искустава поглед на људско друштво се заувијек мјења, треба времена да се та вјера врати, то јесте, не врати се никад, али човјек се учи живјети. Учи се кроз љубав, јер једини одговор на све то је само љубав. Она није идеал, јер за такве особе идеали овоземаљски више не постоје.

Фото Тајана Дедић-Старовић Остић

* Где су данас они са којима сте ишли у школу? Јављају ли се једни другима или, као у причи Дарка Цвијетића, ћуте кад их жене прогурају једне поред других у инвалидским колицима?

- Био сам дијете током рата, тако да су и ови што су ишли са мном у школу били дјеца. Моја генерација, конкретно, није успјела да развије довољну количину мржње према другим националностима, па се јављамо једни другима. Али то су људи који живе расејани широм свијета и ријетко, готово никада, се сусрећемо, а и контакти су ријетки.

* Иако пишете о огромним ужасима, ваш роман је у суштини антиратни, без заузимања било каквих страна, осим оне људске...

- Слажем се, наравно, али опет некако ја сам се трудио да се овим романом макнем од рата, барем у смислу да причу некако временски дислоцирам. Рат се провлачи кроз њу, то је несумњиво, али она, та моја прича, говори и о (не)могућности и смислу писања о ужасима.

* Шта помислите кад чујете "опет књига о рату!?" Да ли је то лична и колективна траума коју уопште можемо да превазиђемо?

- Кад чујем "опет роман о рату", размишљам да оном који је то рекао опалим шамар. Не због тога што сам ја писао о рату, већ зато што треба говорити о тим траумама. Данас постоји увријежен ток неког личног, аутофикцијског писања, против ког, одмах да кажем, немам ништа, напротив, али мислим да се олако прихвата. Не можемо себе стављати у центар свијета. Зато мислим да писање о великим катастрофама не треба избјегавати, наравно, ако је реч о добром писању. Не мислим уопште на своје писање, већ просто, ако бих ишта могао рећи писцима који се двоуме да ли да пишу о томе, рекао бих: пишите...

Фото Тајана Дедић-Старовић Остић

ПОСЛЕ ЗАБАВЕ ДОЛАЗИ ДЕПРЕСИЈА

* Шта се дешава после забаве?

- Условно речено, одговор на то питање дао је чилеански писац Роберто Болањо, чију сам реченицу користио као мото романа. "И онда почиње олуја гована". Након забаве почела је једна гнусна олуја гована која и данас траје, са питањем које свака нормална особа поставља себи: "а што нам је све ово требало"... Али и у реалном животу, послије забаве долази главобоља, мамурлук, депресија, безвољност... како год.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације