ДУША ЈЕ НАЈЛЕПША СРПСКА РЕЧ: Француски глумац Ален Нури, после више од три деценије посетио Србију

ФРАНЦУСКИ глумац Ален Нури после тридесет три године први пут је посетио Београд: у земљи своје младости, некадашњој Југославији, од 1976. године ("Врхови Зеленгоре") до 1991. ("Искушавање ђавола") снимио је десетак филмова и серија, постао права звезда, стекао обожаваоце. А онда су дошли ратови, распала се СФРЈ и о Нурију се готово ништа више није чуло.

Foto: Zoran Jovanovic

Да спакује кофере и крене у добро познатом правцу, имао је диван повод: његова млађа ћерка Елоиз Бурдон, први солиста Балета париске Опере, са колегом Жереми Лу Кером, гостовала је прексиноћ на Великој сцени Народног позоришта, у чувеном балету Петра Иљича Чајковског "Крцко Орашчић". Са посебним, очинским узбуђењем Нури је дошао са супругом Дорином која је "наше горе лист": рођена је и стасала у Уздину код Панчева, завршила фармацију у Београду, а после студија (почетком осамдесетих) упутила се у Париз. Случај је хтео да животног сапутника упозна на Ускрс и вечери код заједничких српских пријатеља. Добили су две ћерке, а млађа Елоиз је већ са шеснаест година ушла у ангажман париске Опере. Остварила је престижну каријеру, а на београдску сцену стигла је захваљујући контакту са Аном Павловић, директорком Балета Народног позоришта. Тек по доласку, сазнао се и додатни мотив да наступи баш у Београду, за који су, свако на свој начин, везана оба родитеља...

На разговор за "Новости" брачни пар дошао је заједно, уочи ћеркиног наступа који су пратили из централне ложе националног театра. Једноставан и дечачки непосредан, упркос већ одмаклим годинама, Ален Нури (78) зрачио је оним истим, старим шармом, препун успомена на некадашње филмске дане. И колико год да су му радости будила сећања на давна снимања и дружења, с тугом је констатовао да неких овдашњих драгих пријатеља више нема - Бате Живојиновића, Милене Дравић и Драгана Николића, Мире Фурлан. Прича нам да је бринуо и саосећао са свима нама у време ратова на простору бивше Југославије и пратио шта се касније дешавало. Онда је са искреном радозналошћу почео да се распитује какви се сада снимају филмови, где су и шта раде неки глумци, па се са посебним осмехом присетио како је целу ноћ остао будан да би пратио снимање једне сцене Мире Бањац у "Лепоти порока" Живка Николића. "Она је тако велика, фантастична глумица", додао је и данас одушевљен...

фото Принтскрин

- Сада ми се указала изузетна прилика да поново дођем у Београд. Захвалан сам Ани Павловић и управнику Светиславу Гонцићу што су позвали моју ћерку дајући јој могућност да осети фантастичну атмосферу овог предивног града и душу ваше земље - каже на почетку разговора Ален Нури. - Иако дуго нисам долазио, затекао сам оне исте чаробне људе, све што сам оставио и што памтим. Моје овдашње филмско искуство веома се разликовало од оног у Француској. Колеге, а и цела земља примили су ме са пуно топлине што ме је инспирисало и у раду.

Нури је после снимања свог првенца, "Врхови Зеленгоре" (улога Милана) Здравка Велимировића, играо у "Сезони мира у Паризу" (Микеланђело) Предрага Голубовића, "Опасном трагу" (Господин Ропер) Миомира Стаменковића, ТВ серијама "Бољи живот" и "Роман о Лондону", "Овде нема несретних туриста" Горана Гајића, "Последњи валцер у Сарајеву" Николе Стојановића, док је са Живком Николићем снимио два изузетна филма: "Лепота порока" и "Искушавање ђавола".

- Сваки филм у мом југословенском опусу био је различит. У "Врховима Зеленгоре" играо сам са Џералдином Чаплин, сазнао све о југословенском покрету отпора, Титу, партизанима. Упознао сам тако и историју земље. Сећам се и снимања "Бољег живота", "Последњег валцера у Сарајеву", мада је моја најдража успомена - "Лепота порока".

фото З.Јовановић

Оно чему се и данас диви теме су и начин на који су се у Југославији снимали филмови, организација, креативност, па и велика улагања у филм. Играо је и у другим земљама (Италији, Немачкој), али нигде није наишао на такво богатство, у сваком смислу речи.

На констатацију да је у Југославији био велика звезда осамдесетих и питање како се осећао тих година, наш саговорник одговара:

- Био сам млад, све ми је изгледало веома природно. Осећао сам љубав на сваком кораку, као да сам овде рођен. Београду сам некако припадао. Обожаваоци су ме чекали са цвећем испред Хотела "Москва", где сам и сада одсео. Веома сам срећан што ће и она упознати српску блискост и допринети културној размени наше две земље. Недавно је играла и у "Лабудовом језеру" на сцени Маринског театра у Санкт Петербургу, одавде одлази у Токио и Шангај. Надам се да је ово тек почетак сарадње са Народним позориштем у Београду. Иначе, кад сам је упитао да ли зна да сам у Београду много радио, одсечно ми је одговорила: "Тата, ради се о мојој каријери!" - открива са широким осмехом Нури.

фото З.Јовановић

Последњих година у Француској, наш гост не снима. Основао је глумачку позоришну школу, са супругом Дорином почео је да се бави и туризмом, а на питање да ли би поново "радно" дошао у Београд, одговара:

- Можда, ако затреба неки стари глумац за улогу деде, зашто не? И данас добро разумем српски, мада се тешко на њему изражавам. Па у југословенским филмовима нисам играо само странце! Живко ме је учио текст, често нисам знао значење реплика... Али знам словенску душу, то је моја и најдража српска реч. Такву нигде другде нисам срео.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације