ЧИТАМ ЉУДЕ ИЗ ГРИМАСА И ПОГЛЕДА: Интервју - Марио Лигуори писац

НОВА, десета књига на српском језику, роман Via Аcquaros­sa (у преводу "Река црвене боје"), Марија Лигуорија (1976), који изворно пише на нашем и италијанском, за непуних месец дана до­живела је друго издање.

Фото Александра Борђошки Караџић

Ти­ме је овај аутор потврдио популарност код читалаца коју је стекао претходним романима "Напуљски ди­пломата" и "Само уби­ство", које је такође обја­вила "Лагуна". Добитник је признања "Бранислав Мане Шакић" за изузетно владање српским језиком и успостављање мостова сарадње између две земље, а ради као ванредни про­фесор на Филозофском факултету и Академији уметности у Новом Саду.

Дат у виду колажа, са мноштвом ликова, роман је именован према улици у једном малом месту у Напуљу, где осамдесетих година прошлог века живе људи које носе разне стра­сти: љубав, храна, фудбал, историја, природа... Веома живописне приче препуне су несвакидашњих дого­довштина, интрига, пле­менитости, али и нечасних поступака, гостопримства, као и великог подозрења према странцима.

Роман је очигледно написан из велике носталгије према завичају. Ипак, чини се, читаоци га доживљавају као универзалну причу о судбинама такозваних малих људи.

- Сматрам да је ро­ман, без обзира на везу с мојим завичајем, универ­залан зато што су таква и људска осећања о којима приповеда: љубав и мржња, срећа и несрећа, завист и туга јесу елементи који се могу препознати и у Срби­ји и у Италији, и у Лондону и у Москви. Људска прича, која је трагична зато што се завршава смрћу, спаја континенте. Знате, ја увек имам то у виду док пишем. Моја прича је наоко локал­на, али су осећања која са­држи универзална. Иначе, волим топониме, па и те микро, зато што сам вели­ки заљубљеник у географи­ју, али они нису препрека на путу ка универзалности него само додају посебан призвук причама.

Има ли у овим причама аутентичних судбина и личности?

- Амбијент мојих књига је аутобиографски. Лико­ве стварам лако зато што сам пажљив посматрач живота и људи. Што би рекао Гете, најлепше је посматрати. Мене зани­мају гримасе и погледи, покрети и речи. Ја сам ловац на туђа емотивна стања, на туђи језик, на понашање које нас тако често изненађује. Држим да писац мо­ра да има истанчан пријемник за сигнале које други људи не хватају. Пи­сац је експерт за људску судбину: он мора да буде и психолог и антрополог. То је оно што разликује писце од других људи.

У једном поглављу дали сте врло занимљиво и живописно поређење људи који живе на југу Европе и оних са севера. Које су разлике, шта им је заједничко?

- Провео сам неке го­дине у Шведској, а пре и после тога сам путовао по Ирској, Великој Британи­ји, Холандији, Немачкој и другим северним земљама. Одувек ме је фасцинирао тај свет због разлика изме­ђу њега и мог Југа. Да би се боље схватило оно што нас окружује, нужно је да се удаљимо, да разумемо ка­ко функционише контекст који није наш. Стекао сам утисак да је заправо главна опозиција између Севера и Југа света, а не између Истока и Запада, како нам се то често чини због по­литике и економије. И то могу једноставно аргумен­товати чињеницом да себе нисам никад доживео као западњака него као јужња­ка који се налази између два мора, Тиренског и Ја­дранског (мада је одмах ту и Јонско море).

Северно од мене је она велика верти­кала која иде од Калабри­је до Северног пола. И по менталитету и по осећањи­ма, рекао бих да припадам више Југу него Западу.

Од многобројних ликова романа, ко вам је највише прирастао за срце?

- Можда писац мора да заволи сваког јунака књига које је написао, чак и оне који су негативни. Можда имам много разумевања за аутсајдере, за оне који ни­су имали среће, па на неки начин нагињем према њи­ма. С друге стране, волим часне јунаке, људе непоколебљивог духа и чврстих принципа. Одувек сам се питао одакле долази њихо­ва снага карактера.

Шта вас је мотивисало да у једну епизоду уведете лик Серђа Леонеа, великог мајстора вестерна?

- Серђо Леоне је вели­ки режисер пореклом из моје покрајине, типичан представник једног света у којем сам и ја рођен. Човек опседнут радом и реализацијом филма у потпуној слободи, борац против бахатих продуце­ната који су због зараде настојали да му скрнаве филмове - то је био Сер­ђо Леоне. Фантастичан режисер, мени омиљен, који није тек пуки аутор вестерна, као што се веру­је, него велемајстор који је испекао занат и онда је снимио филмове који су заувек променили исто­рију кинематографије.

Фото промо

При крају романа сазнајемо судбину Акваросе: да ли је то симболичка слика глобализације и бескрупулозног бизниса?

- Писац има могућност, а можда и обавезу, да ука­зује на оно што не ваља у друштву. Он је зато често у неспоразуму са средином којој припада. Мислим да је капитализам ушао у по­следњу фазу своје тужне еволуције, у којој еконо­мија диктира а политика спроводи, у којој техника доминира над човеком, у којој се богати све више богате, док сиромашни бивају све сиромашнији. То није ни мој свет ни моје друштво. Човек је тиме из­губио део своје људскости. Просечан човек је данас забринут, несигуран, па за­то и - слаб.

Када сте се одлучили да живите у Србији и како сте почели амбициозније да пишете на српском?

- Имао сам жељу да се удаљим, да дођем у стра­ну земљу и да видим како се ту живи. Међутим, тако нешто је могуће само ако је човек пун поштовања према домаћинима. Мој приступ није био коло­нијалан нити надмен, као што може бити приступ једне компаније која је дошла да би експлоати­сала јефтину радну снагу у Србији. Мој је циљ да разумем људе, да видим невидљиво, да уђем у тај­не и кодове језика. Србија ме је веома лепо прими­ла. Ја сам прихваћен и вољен писац, поштован универзитетски профе­сор, омиљени пријатељ многих људи у Србији. Имати пријатеље, то је драга привилегија у стра­ној земљи.

Какве вам могућности као писцу пружа српски језик, који за странце нимало није лак?

- Сада се већ крећем с неком лакоћом у ла­виринту српског језика, мада сам свестан да ваља бити опрезан с обзиром на све могућности и ре­шења страног језика који ме у сваком часу може изненадити. Видите, мене нико и ништа, у животу, није поразило као језик.

Матерњи ме увек изнова изненађује, а страни ми непрестано прети новим изазовима и потешкоћа­ма. Сматрам да човек тре­ба да стреми језичкој бес­прекорности, иако зна да је то немогуће постићи, чак и на матерњем језику.

Куда иде овај свет - то је питање које се све чешће поставља. Делите ли ту забринутост?

- Неизвесност је права реч која може да се кори­сти при дефинисању акту­елног стања. Ја не могу да нагађам зато што не знамо шта ће се догодити, али логика говори да нам се црно пише. Иде се ка некој врсти дубљег и суптилни­јег сукоба између САД и Кине, а ми који смо изме­ђу нисмо у позицији да се питамо ни за шта. То је за­иста ужасно стање. Надам се да ће се догодити нешто позитивно, неко чудо које може да спасе све.

Фото промо

Бокачо, Црњански, Чехов...

ОД којих сте се писаца, италијанских и српских, учили књижевном занату?

- Има их заиста много. Међу њима, у Италији, Бокачо, Шаша и Макијавели. Што се српских писаца тиче, Црњански и Киш, Станковић и Антић, али и Домановић, који се између осталог спомиње у роману Via Acquarossa. Пи­сци су увек велика инспирација за мене. Волим и неке руске писце попут Чехова и Шолохова, Гогоља и Љермонтова. Они истичу лепоту природе, као и наши писци, зато што су Русија и Италија, на различите начине, је­динствене у том погледу. Осим тога, велики сам читалац шведских писа­ца, који су одлични, али и зато што на тај начин одржавам кондицију кад је реч о шведском језику, који нећу да заборавим.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације