ЗАВИСНОСТ ОД ЕКРАНА И МРЕЖА ЈЕ НОВО РОПСТВО: Интервју - АЛЕКСАНДАР ДЕНИЋ, представник Србије на 60. Бијеналу у Венецији

УМЕТНИК светске репутације Александар Денић представљаће Србију на предстојећем, 60. Бијеналу у Венецији, радом Еxпоситион Цолониале ("Колонијална изложба"). Ово дело које ће представити у Ђардинима, је својеврсни одговор на тему јубиларне уметничке смотре - "Странци свуда", коју је поставио уметнички директор Адријан Педрос.

Foto N.Skenderija

Изложбу, која ће бити отворена следећег априла, реализоваће Музеј града Београда, комесар је директорка Јелена Медаковић, а кустос Ксенија Самарџија. А њен аутор, професор на Факултету драмских уметности, вишеструко награђиван за свој рад у земљи и иностранству (између осталог добитник и немачког националног признања "Фауст") већ се спрема да следећег викенда путује у Венецију, како би "узео мере" нашег павиљона и почео да реализује своје замисли...

Већ сам наслов "Колонијална изложба", у себи има једно геополитичко значење, шта њиме сугеришете?

- Последња "Колонијална изложба" одржана је педесетих година у Бриселу, и данас о томе постоји фотографска и филмска документација. На једном снимку, госпођа Белгијанка, у лепом мантилићу, са ћеркицама са кикицама, уз смешак показује сојеницу, на земљаном утабаном поду, испред које је кавез, а у њему седи породица из Африке. На европском простору постојале су, историјски гледано, донедавно колонијалне силе, међу којима је била чак и Русија, а ја сад мало обрћем ствари, и Европљане постављам у позицију колонизованих. Сви ми смо, заправо, дубоко колонијализовани од стране великих фирми, корпорација, система. То је очигледно, као што у "Блејд ранеру" потоји пирамида на чијем врху је власник света.

По чему се тај нови, разликује од старог колонијализма?

- Од успостављања контроле пушкама и бичевима, сада се прешло на мобилне телефоне. Зависност од друштвених мрежа је ново ропство. Комуникација посредством нових медија је лакша, али су се међуљудски односи изгубили. Нема више солидарности. Људима су плава лица од одсјаја екрана, уз које су непрекидно, а све то везано је за невиђени економско пропагандни фашизам. И то гази све. Немилосрдно.

А то је довело до тога да је свет постао, како у објашњењу вашег рада пише, једно глобално предграђе. Какве су му карактеристике?

- Обично се говорило о глобалном селу, коме је контраст био град. А предграђе, нити град, нити село, је нешто што је између између блата и дрвених бадра и светлости реклама и ропства које успоставља мода. Када неки млади људе седе у "Старбаксу", замишљају да су у Њујорку, или Паризу, а не у некој забити, у којој реално јесу. Некада су се носиле фармерке исцепане од ношења, и биле су симбол отпора, а сада неки идиот прави, а други купује исцепане фармерке од хиљаду, две евра. Због свега тога се и онај мученик који носи исцепане фармерке у Адис Абеби осећа добро. Седи на истој интернет мрежи, и има илузију да је у истој позицији, као онај који је исте фармерке скупо платио. Те одвратне фирме дизајнирају производе који форсирају лажну слику о једнакости, у свему. Исти је сој људи који сада ствара тај нови колонијализам, некада је форсирао колонијална освајања. Ово је сада перфидније и лакше. Не мораш никог нигде да шаљеш.

Фото Н.Скендерија

- Заиста се осећам странцем свуда. Али, у тој позицији се много боље примећују културолошке разлике. Јер, када негде одете, као мали странац, туриста, лакше толеришете непријатности, него када живите и радите у две средине, па видите све предности и мане једне и друге. Тек тада схватате колике су диспропорције, поларитети. Веома је добро када можете да радите ван средине из које сте потекли. То је позиција из које се ствари много боље виде, не на нивоу где је скупљи сир, а где су јефтиније кобасице, већ су јасније изнутра.

Рад ће обухватити читав простор нашег павиљона у Ђардинима, осмишљен је просторно...

- Састојаће се из неколико објеката, елемената у својој реалној величини, у које ће публика моћи да уђе, да кроз њих прође, користи неке делове... Ти објекти су састављени од мањих амблема, а они су и сами амблеми, који заједно склопљени, у то глоблано предграђе, праве алегорију. Уз визуелне елементе, тај рад чини и звук, светло, које није галеријско, већ ће то бити различите врсте осветљења самих објеката. Читава атмосфера биће супер реална, и биће нека врста авантуре проћи кроз све то. Замишљено је да број посетилаца који ће у исто време бити у павиљону, буде ограничен, како би се задржао тај индивидуални осећај наметнутог ропства новог колонијализма.

Група са којом сте ступили на ликовну сцену "То фризуре", је у Београду, осамдесетих година прошлог века, направила пометњу графитом "Овој земљи је потребна младост"...

- Чак су нас и приводили, да не кажем хапсили због тога. Иследници су били су потпуно забезекнути тиме да, не само да нисмо порицали "кривицу", већ смо им и објашњавали како морамо да довршимо графит, јер није био до краја осликан. А онда је стигао и рачун од града, да морамо да платимо реновирање фасаде. Спасио нас је суботњи "Дневник", која је тада уређивао Горан Милић, који је почео фотографијом нашег графита. Наиме, тада, после Титове смрти, када се није знало како даље, тражили су се нови људи, нова размишљања...

Да ли је овој земљи данас потребнија младост, или знање и искуство?

- Говорим из перспективе неког који и сам, као и Бијенале у Венецији, слави јубилеј, шездесетогодишњицу, и чини ми се да је сада зрелост можда ипак, потребнија од младости.
А какви су трагови које је оставила та ваша младост?

- Иако је група "То фризуре" можда мало заборављена, она је ипак дала, од нас шесторице, два представника наше земље на Бијеналу у Венецији. Пре мене, тамо је излагао Владимир Перић Талент.

Окупљали сте се око Студентског културног центра, што за вас и даље има велику важност...

- Моја база (читај људи из СКЦ-а), велики шмекери попут Пеђе Нешковића, са великим задовољством су испратили мој избор за представника Србије на Бијеналу, и пружили ми подршку. То су људи до којих ми је много стало, који су били уметници са изграђеним каријерама и прихватили оберучке нас који смо тада још били клинци. Ми смо тада били прехрабри, а у СКЦ-у, нас нико није спутавао, пуштали су нас да мало чукнемо главом о зид и доведемо се у ред, како би кренули неким квалитетнијим путем. Интензивно смо живели све што се дешавало у СКЦ-у, био је то део наше младалачке социјализације, уз велику школу.

Колико је све то помогло да потпуно самостално, без ичије подршке стварате светску каријеру?

- Тежи је пут када идеш сам, али је и стаменији и бољи. Мене нико тамо није звао зато што је ургирала моја тетка, већ сам тамо радио исто оно што сам овде радио читав живот. Само слепи то нису хтели да виде док сам био овде. Зашто би мене неко било где позвао, да сам овде радио неко ђубре?

Како своје студенте поучавате да крче пут у уметности?

- То су млади људи који буду често заведени ауторитетима, па их учим да не пристају на наметнуте вредности и стереотипе. Али, тражим им и да мисле. Свако може да вас научи занату, али ја од њих очекујем мишљење. То је оно што овде недостаје - мишљење, мишљење и мишљење. Младе треба чак провоцирати на то. Наше је да од њих направимо уметнике, а не занатлије, јер се занат учи на неким другим школама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације