ЖЕЛЕО ДА ИЗВАЈА КАРАЂОРЂА ВИСОКОГ ЧАК ЧЕТИРИ МЕТРА: Адвокат Церовић намерава да документе Ђоке Јовановића поклони Музеју Београда

ИЗ прашњаве кутије, где су деценијама стајале, изрониле су непознате фотографије и белешке чувеног српског вајара Ђорђа Јовановића (1861-1953). Међу њима је и запис, који је познати уметник написао пред крај живота, а у коме се виде његове неостварене амбиције. Аутор Споменика косовским јунацима у Крушевцу, кнеза Милоша у Пожаревцу, Јосифа Панчића, Косте Таушановића, Вука Караџића, војводе Вука у Београду навео је да му је жао што није направио споменик Карађорђа висок четири метра!

Фото приватна архива

Адвокат Веселин Церовић фотографије је добио од рођаке Ђоке Јовановића. Свестан њиховог историјског значаја, одлучио је да их поклони Музеју града Београда.

- Ове фотографије и записи не откривају само уметничку и људску димензију великог вајара, већ су важан део његове заоставштине - каже нам Церовић. - Није се знало да је Јовановић желео да изваја Карађорђа Петровића, који је симбол борца за слободу српског народа од турског јарма. Маштао је, такође, да ваја ушће Саве у Дунав. Јовановић је говорио да је место где се Сава улива у Дунав најлепши пољубац на свету. Ушће је волео да гледа са Калемегдана. Написао је он и да је желео да прави седеће фигуре у васиони.

"Желео сам то да радим уместо науке и уметности, али то ме више вукло", написао је Јовановић. На полеђини црно-беле фотографије, на којој је Јовановић већ стар, у белом мантилу, написан је епитаф "Ђорђе Јовановић - чика Ђока / 1867-19..":

"Кићења сва кад се у прах сретоше

Бесмртник овај живеће вечношћу

За животна се дела борио

Бесмртна дела роду створио,

Сведочански проговорио.

Јер где дело свог рода не дише,

Где се срце свог рода не чује,

Сиротност људска победу кује.

Стварао је вечно роду свом,

Омилио му споменик Косовом

Ликове славе и Вука створи

Цео век срцем са родом збори.

Самопрегором и с ловориком,

Овенчао се славом великом,

Спомеником што време не руши,

Трајањем и непролазном срећом,

Небо и земља осмех му шаље,

Род му се клања с љубављу највећом,

А српски песник не уме даље."

- Претпостављам да је Јовановић епитаф сам написао, десетак година пре смрти - истиче Церовић. - Јовановић је био посвећен лепоти и љубави, није био националиста. Био је изузетан човек и уметник. Мислим да је заслужио да не падне у заборав. Под његовим рукама оживеле су неке од најзначајнијих личности и догађаји из наше националне историје. Његови радови се данас налазе по читавој Србији, чак и ван земље. Ипак, Београд се може похвалити да поседује како највећи број Јовановићевих дела, тако и она која се сматрају најзначајнијим. Иако је рођен у Новом Саду, највећи део живота провео је у Београду, у Скерлићевој 6. Зато поклањам овај део његове заоставштине Музеју града Београда.

На избледелој црно-белој фотографији види се да је Јовановић волео и сликарство, као и како је изгледала кућа у Скерлићевој док је он живео у њој.

- Данас је у тој кући кафана и осим барељефа на улазу скоро да нема ничег што би подсећало на Ђоку Јовановића - каже Церовић.

Гледамо фотографију из атељеа.

- Током школовања Јовановић се упознао са Ђуром Јакшићем - прича Церовић. - Његов отац, учитељ Јовановић се дружио са колегом Јакшићем, који је "кир" Николу описао у приповетки "Чича Тима": "дебели даскал, родом из Јеладе". Ђокина сестричина Радмила била је супруга принца Ђорђа Карађорђевића, док је брат Милета на Зеленом венцу број 14 годинама држао чувену апотеку "Гуслар", веома популарну код негдашњих Београђана, између осталог и због тога што су једино тамо могли да се набаве "Касариновљеви прашкови", најефикаснији оновремени лек против главобоље.

Фото приватна архива

Студирао је Јовановић прво у Бечу, на Академији ликовних уметности, потом и у Минхену, па касније у Граду светлости, где учествује на Светској изложби са својим првим великим радом, скулптуром под називом "Гуслар", за коју добија бронзану медаљу. Током већег дела свог живота био је везан за Париз и Београд који су га, како се чини, привлачили више од осталих светских метропола.

Његова скулптура "Споменик косовским јунацима", коју је урадио годину дана после проглашења Петра I Карађорђевића за краља, сматра се најмонументалнијим делом националне скулптуре с почетка 20. века. После Кумановске битке и велике победе српске војске у Првом балканском рату, 1912. године извајао је скулптуру "Победник".

Први светски рат, који Јовановић проводи наизменично у Паризу и Београду, његовој породици донео је велику трагедију. Његов старији син, Мирко, 1915. године гине као добровољац, борећи се у униформи француске Легије странаца. Баш као и Бранислав Нушић, који после погибије сина пише "1915", књижевно дело посвећено ужасима Великог рата, тако је и неутешни Јовановић своју скулптуру "За Отаџбину", посветио успомени на погинулог сина.

На Новом гробљу у Београду и данас се могу наћи неки од Јовановићевих радова, посвећени великанима српске културе и историје. Тамо је колосални мермерни споменик на гробу породице Јовановић, који представља самог уметника са вајарским чекићем и длетом, како стоји наслоњен на један од својих најличнијих радова, који је назван "Туга". Ту су још и споменици и попрсја на гробовима великана попут Живојина Мишића, Стојана Новаковића, Гиге Гершића, Симе Матавуља и Андре Николића...

Шта је уметност?

"... ОНИ много лутају, а требали би већ да нађу свој пут. Видите, многи од њих мисле да је уметност, само оно што је најновије, последња мода, па био то ма какав екстрем", говорио је Јовановић. "А у уметности, нема новог и старог; постоји само добро - уметност, и рђаво - неуметност. Правци, школе и разни "...изми" то је све споредно... Културни људи који разумеју шта је уметност, професори, учитељи - ти немају новаца, а они који код нас имају новаца ти се више интересују за аутомобиле."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације