РАДУЈЕ МЕ ЖИВА СРПСКА РЕЧ НА СЦЕНИ: Глумац Марко Аџић успева да паралелно гради каријеру у Србији и Румунији

ГЛУМАЦ Марко Аџић имао је само тринаест година када се после НАТО бомбардовања 1999. преселио у Румунију.

фото Приватна архива

Његова српска, војвођанска породица није знала језик, али су кренули "трбухом за крухом". Двоје деце одмах је уписало нашу основну школу, родитељи су се сналазили, а данас - после четврт века - може се рећи да су сви успели. Старији Аџићи власници су српског радија (који емитује само српску музику) са око три стотине хиљада слушалаца, а најстарији син увелико ствара успешну глумачку биографију.

- Глумац сам по опредељењу, животу, професији. Србин у расејању, Темишварац по избору, рођени Вршчанин. Банаћанин. Становник овог света - каже на почетку разговора, за "Новости", Марко Аџић, који је стекао име у обе земље и успешно "вози" у две уметничке траке.

У последње време, објашњава, више игра на румунском него на српском. Ипак, последња филмска премијера били су му "Хероји Халијарда":

- Срећан сам што смо пре четири године отворили српску сцену у Темишвару, тако да полако крећемо и са представама на нашем језику. Ако је о позоришту реч, највише сам играо у Вршцу. Али, иза мене је и приличан број представа у Народном позоришту Темишвар као и другом, градском театру за децу и младе. Кад правим поређење између румунског и српског театарског живота, репертоар је готово исти. Исте теме, наслови, представе која се постављају у обе земље. Уосталом, позориште и нема "језик", његове приче и поруке су универзалне. Оно што ме посебно радује је да се већ осамнаест година, из дана у дан, током целог новембра одржавају Дани српске културе у Темишвару (овогодишњој европској престоници културе), у организацији Савеза Срба у Румунији. За све нас је то велика радост, жива српска реч на сцени. Иначе, ми овде не волимо да нас зову "дијаспора" већ - Срби у расејању.

фото Приватна архива

Како каже, у Темишвар је са породицом дошао из српског Баната у коме се сасвим природно и нормално живело са свим националним мањинама:

- И овде је слично, само је већи мултиетнички град. Румуни су нас веома лепо примили и од првог дана сам се осећао као свој на своме. Језичка баријера је била велика, поготово у мом тинејџерском, несташном периоду. Али, како је дошла, тако је блокада и отишла. Кренуло је спонтано и одједном сам схватио да разумем све и колико је лепо што знам више језика. Све више сам усавршавао румунски, па сам после завршене српске основне и средње школе "Доситеј Обрадовић", уписао овдашњи Факултет драмских уметности.

Инече, у Темишвару од скора постоји и Српска Драма на чијем су репертоару тренутно четири наслова. Почели су са дечјим представама, да би улагали у будућност и подмладак.

- Ређали су се наслови "Лија преварила меду", "Црвенкапа" (интерактивна и едукативна представа у којој учимо и "свађамо се" на српском), онда "Плашљиви вук" с поуком за малу публику како да прихвате себе и да знају ко су, па монодрама "Дон Жуан из Леушића". Сва четири наслова играмо у Позоришту за децу и младе "Мерлин".

фото приватна архива

У исто време, наш саговорник у Народном позоришту Темишвар игра (на румунском) у десетак представа: од дечјих, преко класике до модерних наслова, а у новије време ангажован је и у "театру форум" где публика одређује шта ће се десити са ликовима на крају.

- Као глумац у почетку сам био против тог новог правца, ипак, кад сам почео да играм схватио сам да ми се отварају потпуно нови хоризонти: публика улази у кожу глумца и његовог јунака, а онда је све дубље и интензивније у грађењу лика. Недавно смо премијерно извели представу "Антиметак", сада припремамо нову представу, неку врсту паралеле између Нушића и румунског писца Карађалеа. Реч је о савременику, комедиографу који је живео у у Букурешту док је Нушић био у Београду. Кад прочитате њихова дела, не можете да разликује шта је ко писао! У почетку смо помислили да је један "поткрадао" другог, онда сазнали да се никада нису ни срели, можда чак ни били упознати са стваралаштвом суседа. Упркос томе, писали су о истим темама, појавама, карактерима. Онда схватиш да се између два светска рата живело, понашало и размишљало на исти начин у обе земље. Уосталом, делимо исти менталитет, па су њих двојица на сличан начин и "скенирали" друштвене проблеме.

Занимљиво је и да ће представа бити на оба језика, с тим да ће се Карађале играти на српском, а Нушић на румунском. У средишту приче два су писца, која се "негде горе" сусрећу у небеској кафани да виде шта се после сто година дешава са њиховим народима и да ли се ишта променило... И апсолутно се добро разумеју.

- Разумеју се и ова наша два блиска народа, која вековима живе један поред другог, без историјских неспоразума - истиче Аџић.

Можда зато и његова каријера, мало-мало, па прелази државне границе: играо је у серијама и филмовима "Монтевидео", "Хероји Халијарда", "Афтерпарти", "Александар од Југославије", "Разбојници Баната"... Некако спонтано мешале су се и улоге, па је тако био војни писар у "Халијарду", док је у "Монтевидеу" играо румунског репрезентативца. Мешао је и језике, глумећи на румунском, српском, енглеском.

- Ко зна како би данас изгледао мој живот да моји родитељи те 1999. нису повукли храбар потез, а били су млађи него ја сада.... Имао сам тринаест година, млађи брат девет, док се најмлађи 2002. родио у Темишвару. Апсолутно нису погрешили што су дошли! Имамо и наш, српски радио, једини у целокупној дијаспори који је добио фреквенцију 93,3 - чује се у целом граду и околини. После само годину дана стекао је 300.000 слушалаца. Забавног је карактера, јер Румуни обожавају и даље српску музику. И то не само народну, већ и поп, рок, ма све што долази с ове стране Дунава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације