БУНТ ЈЕ ВЕЛИКА МЕТАФОРА: Интервју - Ђорђе Сибиновић, писац

МОГАО сам да правилност историјског понављања сместим у Римско царство или у фикцијску фабулу, али, тада би улог био далеко мањи а увиди схоластички. Само своја крв може да се истинито искрвари. Другачије приче могу бити лепе, тачне, течне, правилно написане, али јалове. У животу постоје људи. Јунаци живе у Тексту: књижевности и другим наративима, каже у интервјуу за "Новости" писац Ђорђе Сибиновић, који се недавно огласио новим романом под називом "Мандат" у којем поред осталог осветљава и "типичну српску историјску судбину" војводе Петра Молера, неправедно скрајнутог а безмало и заборављеног јунака Првог српског устанка.

Фото В. Данилов

Окосница фабуле романа "Мандат" развија се око младог и талентованог апсолвента режије, Меше Зеца који приступа "Отпору" и спрема дипломски рад о јунаку Првог и Другог устанка.

Баш као и Вук Караџић, Меша Зец не пропушта своје време, описује га и доживљава, учествује, развија се и преображава у складу са догађајима које ни много старији и искуснији савременици од њега не разумеју. Али, не одступа. Меша активно руши поредак за који искрено верује да је тирански. Учествује без остатка. И сазрева до обретења.

У роману обитавају два главна јунака а оно што их повезује је пре свега време устанка...

- Бунт је велика метафора. Њен учинак у штиву је раскошан. Бунт увек најављује јасну свест појединаца да су неизбежне друштвене промене пред вратима епохе. Бесконачни збир појединачних стања бунта отвара простор велике друштвене акције. То у роману постаје кључна тачка заплета који сижејним везама нуди бесконачан број комбинација.

Младост није мудрост. Али јесте енергија промене и непогрешива интуиција правичности.

Зато Меша није имао много шанси да остане изван ослобођене енергије која га је као јака речна струја однела у корито "Отпора". Родитељи су ми причали да су учествовали у двадесетседмомартовским демонстрацијама и узвикивали: "боље рат него пакт, боље гроб него роб". Сулудо је оптужити моје родитеље да су још као малодобни започели сарадњу са страним обавештајним службама које су пројектовале архитектуру тог догађаја. Неупоредиво је лакше злоупотребити него корумпирати младост.

Фото В. Данилов

И лик и дело Молерово остало је негде у сенци великих вођа устаничких, Карађорђа, Милоша... Толико, да ће се већина Београђана из прве сетити да "има нека улица Молерова на Врачару"... Како је текло ваше истраживање?

- Историјски мизансцен ослоњен је претежно на два реквизита: мит и прећутаност. Мит је кључна тачка историјског континуитета. Он омогућава смисао који стварност пориче. Ко би слушао приче да су и победници и губитници злочинци, издајници, превере и кукавице? Живот у миту је узбудљив и романтичан наспрам таворења у стварности која је сирова и сурова па је бирање мита наспрам реалног искуства велика прилика која се не пропушта.

Последице полагања рачуна пред одложеном истином готово никада не погађају алхемичаре митолошких рециклажа. Коме је био, и коме је данас потребан Петар Молер?

Бинарна опозиција поједностављује историју између добра и зла, јунака и издајника, две лажи о једној ствари! А истина је да не постоје оштри резови, да су и јунаци некада били кукавице, да су и подвижници били грешници! Људскост је могућа само као успостављена равнотежа унутрашње напетости а не као званична верзија која се под претњом "силе и неправде" друштвене снаге која влада, обавезно понавља, и понавља, и понавља... Зато служи прећутаност. Судбина Петра Молера само је универзална стилска вежба.

Храбри војвода и интелектуалац доживео је типичну српску историјску судбину - духовност су му оспоравали, а јунаштво кажњавали. Како је Молер понео крст те "српске судбине"?

- Петар Николајевић Молер био је пунокрвни човек свог времена. Био је и више од тога. У том вишку је скончао. Био је исти као сви њему равни: под неиздрживим притиском вишевековне тираније, раздружен је од родног наслеђа, интегрисан у менталитет кабадахилука. Веза са дубоко потиснутим родним особеностима живела је у њему, као и у осталим вођама, у архетипу јунаштва и слободарском нагону. Али, његова стварност била је препуна преузетих феномена и усвојеног понашања освајача. Историјски тренутак за промену Молер и његови савременици дочекали су, због вековног ропства "превише уморни за стари" а од претеране помешаности са тиранима, "сувише слични за нови живот". Петар Молер се због своје надарености, преиспољене памети, уметничких талената, писмености, разликовао у спремности да не наставимо по старом. Био је спреман да се вратимо коренима. Молер је у том науму остао усамљен. И погубљен. Размишљајући о томе да ли смо променили понашање, лик Петра Николајевића Молера неодољиво ме је привукао.

На почетку књиге цитирали сте Ајвора Робертса да "на Балкану векови не долазе један за другим, него трају истовремено". Да ли сте почели писање уз ту претпоставку или се она изродила током стварања романа?

- Откриће не претходи и када су ствари јасне. Завршна реч повластица је исхода.

Претпоставке су бледи трагови које следимо кроз неизвесност. Као што се све реке уливају у море, тако се и све наше приче сједињују у истини. Једном је неко рекао да су људи "свет разумели, ради се о томе да се он промени". Будући да је то до сада остао недостижан идеал, убедљива запажања привлаче пажњу накнадним проверавањем. Писање је трагање и провера а не коначна пресуда. Одбрана Текста долази из његове аналитичке дубине.

Спољашње везе могу да га означе или препоруче али не могу да докажу његову вредност.

И овом књигом, срчано, браните језик, идентитет, културу, традицију свог народа, највише људске и националне вредности...

- Језик није екслузивни, већ елементарини облик постојања. Његова церебрална структура одређује му место и функцију. Сходно томе, језик није подобан за предмет својине. Није случајно што су, историјски гледано, сви узурпатори походе запоседања Света и стварања Текста почињали отимањем језика за подле и прљаве циљеве. Језик је друм у ум. Одбрана језика је одбрана опстанка. Генијалност Вука Караџића као реформатора језика је управо у томе. Род који је преживео историјско-културолошки вакуум, који је опстао као биолошко и религијско биће, у тренуцима најављене слободе није имао разломак, није имао вредност око које је могао јасно и неупитно да надокнади огромне недостатке. Био је то језик, његов језик. Језик каура, разумљив за изговарање слободе, језик којим је било могуће освојити слободу. Да су победили Вукови опоненти коју су језик видели као повлашћени атар одабраних, наш род би и данас грцао у ропству нескривљеног заостатка. Тако је и данас.

Ако не одбранимо језик, уместо у слободи, живећемо у апликацијама и идеологијивештачке интелигенције. "Мандат" је исписан сугестијом напетости између сиромашног језика дескрипције која не разумева, која бесконачно шири листу описа и звучности трансцедентне могућности језичке еманципације према неслућеним просторима трансцеденталног у којем искуство слободе у језику може да рачуна једино на људе, као што сада рачуна на идеологију и технологију. У језику је спас!

Гестови разумевања

ДА ли нас одређује национални усуд или политичка реалност или је наша егзистенција само неуспео покушај бежања од обадвоје, како то пише у рецензији Арбутине?

- Рецензија је написана после романа. Она је један од могућих резултата текста и промишљања његових развоја у читању према обрађеним темама. Део реалности су и њене могућности. Мене само оне занимају. Као и да ли ће оне променити изглед ствари. Зашто ствари остају изван сопствених могућности вечита је тема којој се придружујемо различитим гестовима разумевања, тумачења, открићима. Сви ти гестови више су од одговора јер он завршава процес. Добар Текст мотивише на питања; лош Текст нуди одговоре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације