ТИХИ И МУДРИ ЧАРОБЊАК ПРИЧЕ: Велики писац и врсни преводилац Давид Албахари преминуо јуче у 76. години у Београду

ДОМАЋА књижевна сцена остала је без истакнутог писца и преводиоца Давида Албахарија (1948-2023), који је јуче поподне преминуо у 76. години. Изненада му је позлило у његовом дому у Земуну, породица је позвала Хитну помоћ која га је пребацила у Ургентни центар, али је већ, нажалост, било касно. Више од четврт века боловао је од Паркинсонове болести, са којом се храбро носио и успевао да објави низ књига од којих је неке и диктирао.

Давид Албахари, Фото П. Митић

Био је члан ван радног састава САНУ, српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва. У књижевност је ушао збирком прича "Породично време" 1973. године, у издању Матице српске из Новог Сада, која му је пет година касније објавила и први роман "Судија Димитријевић".

Рођен је 1948. у Пећи, у периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа: "Видици", "Књижевна реч", "Писмо", "Културе Истока", "Политика", едиција "Прва књига" Матице српске. Од јесени 1994. године до 2012. године живео је у Калгарију, у Канади, а 2012. године вратио се у Београд, у свој Земун.

Његови романи "Цинк", "Снежни човек", "Гец и Мајер", "Ћерка" и "Пијавице" привукли су пажњу читалаца и критике. Његове збирке прича међу којима су "Обичне приче", "Фрас у шупи", "Једноставност", "Пелерина", "Необичне приче", "Други језик", такође су се истакле по оригиналности и дубини. За збирку прича "Опис смрти" добио је Андрићеву награду. Роман "Мамац" овенчан је "Ниновом" наградом, наградом Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, као и признањима "Балканика" и "Мост-Берлин". Књига прича "Сваке ноћи у другом граду" добила је "Виталову" награду за књигу године. Први је и једини добитник награде са именом Александра Тишме, који му је био и први уредник. Књиге су му преведене на двадесет и један језик.

Фото В. Данилов

Албахари је показао склоност и за књижевност за децу. У сарадњи са илустратором и карикатуристом Душаном Петричићем објавио је књигу за децу "Ема и јеж који нестаје" која је освојила срца најмлађих читалаца.

Превео је велики број књига, прича, песама и есеја истакнутих америчких, британских, аустралијских и канадских писаца, укључујући Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Атвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона. Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил и Џејсона Шермана.

У једном интервјуу нам је открио да би, да није постао писац, био кочијаш, јер не зна шта би друго радио. У другом је рекао да када би умео да пише, био би то мук а не говор. говорио нам је и да писцу није место у политици:

- Писац нема права да преузме улогу лидера, неког ко командује и предвиђа како ће се ствари догађати. У најбољем случају може да наслика један свет и да га прикаже.

Питао се и да ли Косово чека судбина Јерусалима.

- Сетите се да су они који су највише палили и жарили у Другом светском рату данас на прочељу светске власти - говорио је Албахари. - Историјски гледано никад не би требало да се нађу на том месту. Није прошло ни сто година, а многе ствари су се промениле. Најтеже је бити стрпљив. Човек се боји јер је људски век кратак. Не може се све решавати у једној генерацији. Ми смо мала секунда у времену и све што можемо да урадимо је да научимо да будемо стрпљиви. Стрпљен спасен.

О Давиду Албахарију писац и издавач Предраг Марковић, иначе бивши председник Скупштине Србије и министар културе, написао је два романа "Давид против Отужног Злодуха" и "Земунска Књига мртвих". Поводом тога су водили дугогодишњу преписку, о чему за "Новост" Марковић каже:

- Отишао је најбољи. Један од највећих писаца на српском језику. Из неког разлога, сад видим, последња преписка мејлом носила је назив "На крају" а последња порука, његова: "Негде смо се замрсили у овом тексту о знању и незнању, као да смо надисторијски маг али таква судбина мора да нађе свакога ко жели да буде некакав творац ван одобрених мерила са кажипрстом на челу..." Преписка се односила, у ствари, на почетак. ("И на почетку нема никакве разлике. Да ли се слажеш?", почињала је претходна порука.) У игри коју смо играли скоро четрдесет година дошао је ред на њега. После два моја романа у којима је он главни јунак, дошао је на ред роман који је он диктирао и који се делом одиграва у Параћину током Другог светског рата. О Јапанцу камикази који полети на Перл Харбур, али га ветрови понесу с пута и донесу чак до ратом захваћене Србије. Преписка се отуд и тицала провере да ли је пре тог рата у Параћину постојала Јеврејска улица.
Неколико последњих Албахаријевих књига као и његова изабрана дела уређивао је Никола Петаковић из "Чаробне књиге", који нам је рекао:

- Када се сазнало међу пријатељима да је умро, сви су били изузетно изненађени. Али не зато што нису знали да је дуго боловао од тешке болести, већ зато што су знали да је био живљи од свих нас. Био је човек који је дубоко уживао у књижевности и као писац и као читалац. Као мало ко, изузетно отворен за све, у свом дому је с времена на време окупљао младе писце који су ту читали своје радове. Мало који наш писац је имао толико разумевања за оне који су тек почињали у књижевности.

Албахари је, по речима писца и издавача Гојка Божовића, обликовао препознатљив приповедачки глас у модерном српском роману и у причама.

- Постигао оно што је у књижевности најтеже и најважније - обликовао је свој свет и свој приповедачки тон, који зовемо по имену писца - албахаријевским. Била је то, и јесте, једна од набрижљивијих реченица у модерној српској књижевности. Посвећен истраживању језика и његовим нијансама и прелазима, Албахари је врхунским стилом приповедао и своје приче "породичних времена" и своје повести у којима се, како већ у модерним временима бива, суочио са искушењима историје и географије, унутрашњим човековим расцепима и његовим немогућностима да сопствени живот обликује мимо великих сила егзистенције. Овај чаробњак приче био је велики иноватор, модернизатор и човек који је ослушкивао и разумевао модерна времена - каже Божовић, и додаје. - Прича је, написао је негде Албахари, "оно што остане након смењивања трајног и непостојаног: покушај да се досегне свет, и увид да се, чак и у најбољем случају, може стићи само до описа света". Тај тихи и мирни, истрајни и добри, сабрани и мудри човек Давид Албахари оставио је изузетно дело, описао је свет који ће као ретко где другде бити постојан, упечатљив и уверљив у његовој књижевности.

Иза себе је оставио супругу Бојану, ћерку Ребеку и сина Натана. Време и место сахране биће накнадно саопштени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације