Култура

ПИРОТСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЛЕТЕ КА НЕБЕСИМА: Сликарка Милица Живадиновић - Ћилим је део нашег генетског кода (ФОТО)

М. Краљ

18. 07. 2023. у 19:10

КАДА сам први пут отишла у Врање, у деда Борину кућу, прво што сам запазила је ћилим на довратку, исти као са мојих слика. То није био пиротски ћилим, али је шара слична. Баба Злата је Бору и одгајила тако што је ткала... Ћилим је део нашег генетског кода.

ПИРОТСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЛЕТЕ КА НЕБЕСИМА: Сликарка Милица Живадиновић - Ћилим је део нашег генетског кода (ФОТО)

Ово у разговору, за "Новости", тврди уметница Милица Живадиновић, праунука Боре Станковића, кроз чије се слике и ручно рађени накит, већ годинама провлачи пиротска шара. Њена монографија "Орнаменти Србије", ових дана је откупљена за библиотеке, а управо се појавила и нова књига - "Чаролија пиротског ћилима", посвећена колекцији породице Николић, недавно готово спектакуларно представљеној на изложби у "Силосима" на Дорћолу.

На поставци, коју су конципирали Леонора Векић и Златко Цветковић, уз 65 ћилима које је Миомир Николић, последње три деценије спасавао од заборава и пропадања, нашле су се и Миличине слике и дела примењене уметности, али и њен "Калеидоскоп", дигитална анимација са пиротским шарама, која се "расула" по зидовима "Силоса".

Сликарство је ова Београђанка дипломирала на Академији лепих уметности у Версају, а онда је естететику и теорију уметности докторирала на Универзитету Париз 8. Тема јој је био - Мића Поповић. Спремајући докторат, каже, није "пипнула четкицу" годину дана, а када се вратила уметничкој пракси, почела је да прави накит.

- Појавила ми се та шара пиротског ћилима, из неких архетипских дубина, потпуно несвесно. Цртајући и сликајући те мотиве почела сам и да их изучавам, да бих разумела шта радим - прича ауторка, која је у Француску отишла у време НАТО бомбардовања, а из ње се вратила (на дуже) у доба короне. - Постоји и нешто што се зове етно-математика, која проучава повезаност једноставних геометријских форми у међусобно удаљеним, древним цивилизацијама. Шаре сличне нашим, постоје, рецимо и у Мароку, и у Перуу...

На снагу значења овдашњих шара, саговорница нам указује и кроз пример ћилима "Дрво живота", који се нашао на насловној страници књиге о збирци породице Николић и као мотив, у савременој интерпретацији, и на плакату изложбе у "Силосима":

- Стабло смо ми, корен су нам преци и веза са културним наслеђем. Кроз гране се спајамо са нашим потомцима и небеским светом. На врху је гугуткица. Примерак из Николићеве колекције је са краја 19. века и кроз флору и фауну прича о раскоши живота и нашој повезаности са небеским и подземним светом, прецима и будућим генерацијама.

За ћилиме се, објашњава саговорница, каже да су и сликовито писмо:

"Гугутка на диреци" - за мираз

ПИСАЊЕ о Николићевој збирци, са око 150 ћилима (Етнографски музеј их има 179), за Милицу Живадиновић, био је посебан изазов. Све што је проучавала за своју прву књигу "Орнаменти Србије" сада је имала могућност да практично примени:

- Радила сам као нека врста археолога, препознајући шта који ћилим представља.

Тако се ћилим "Гугутка на диреци", како каже, стварао за мираз, јер симболизује породичну хармонију, љубав, веровало се да доноси леп и успешан живот пун љубави и слоге. Ћилими са ђуловима (ружама) су се радили за девојке и девојчице, баке и маме, зову их ћилими здравља... А "бомбе" носе мушку енергију и поклањају се мушкој деци.

- Они су као слика са више рамова: ту је централно поље, па унутрашњи ћенар, то је први рам, па плоча која је већа и онда крајишник, или спољашњи ћенар, и - фронцле. Постојале су неке шеме, било је чак и цртаних каталога, из којих су могли да се наруче ћилими у зависности од поруке коју је неко желео да њима пошаље, композиционим решењем и бојама. Договарало би се шта ће у ком пољу бити и жене би то ткале. Што је ћилим био већи, учествовало је више жена. Свака је радила по један аршин, који је 68 сантиметара. Највећа наруџбина је била краљевска, из 1922, за венчање Александра Карађорђевића и краљице Марије.

Свпоја истраживања Живадиновићева објавила у две монографије

Ткаље су често биле нешколоване, али су се, правећи шаре, бавиле логиком и математиком, наставља Живадиновићева:

- Знале су да одреде колико у једном сантиметру има жице, у зависности од дебљине предива. Жице су се бројале и због врсте шаре...Радиле су заједно, паралелно, а целину су виделе тек на крају, када би ћилим скинуле са разбоја и везале фронцле.

Према речима саговорнице, некада су ћилими били породично благо, а према њиховм броју и квалитету се мерило богатство куће. Делили су се према врсти шара, и намени. Радили су се и поклањали поводом рођења, крштења, одласка у војску, поласка у школу, на факултет, брака... Или им је намена била да се пребацују преко терасе, прозора, балкона, кад долазе гости, војска, краљ...

Коњовић, Коштана и Маша Колар

У НАРОДНОМ позоришту, недавно је одржана премијера представе "Инфинитас", састављене из три кратка балета, од којих је један "Симфонијски триптихон", на музику Петра Коњовића, инспирисану Станковићевом "Коштаном". А Борина праунука је за ову кореографију Маше Колар, уметничке директорке балета из Ријеке, осмислила - пиротску шару.

- То је још један моја пиротска чаролија, а Машу и мене спојио је свемир - прича саговорница, додајући да је директорка београдског балета, Ана Павловић, која јој је комшиница и дугарица, својој ријечкој колегиници препоручила књигу "Орнаменти Србије". - Једног дана, у кафићу поред Народног позоришта, игром случаја, видела сам жену како држи моју књигу на столу. Испоставило се да је то Маша Колар, која је у то време чекала да сценограф, који је био у великој гужви, нађе време за њен пројекат. Упознале смо се и тако је кренуло... Нацртала сам шару и сложиле смо боје за два постамента, од којих је један осам са осам, а други четири са четири метра.

Своје велико знање и приврженост пиротском ћилиму, Живадиновићева у својим различитим уметничким менама, другачије користи (спаја их са небом, свевидећим оком, винчанским идолима...):

- У почетку су моје слике са мотивима ћилима биле чиста геометријска апстракција, а сада сам у другачијој животној фази па се и те шаре другачије понашају - прича уметница, чија је повезаност са великим претком, Бором Станковићем, и кроз мотив месечине, који им је обома инспирација.

Фото М. Живадиновић

Слике Миолице Живадиновић

Иако је у овом тренутку ћилим превагнуо, стогодишњица рођења Миће Поповића је разлог због кога се враћа теми на којој је докторирала. На панелу, који ће поводом јубилеја организовати на јесен САНУ, припрема рад о чувеним сликаревим аутопортретима.

- Мића је један од најзначајнијих наших стваралаца 20. века. И у овој години би све институције требало синхонизовано да обележе тај јубилеј. Он је пре свега био савремени стваралац и дугујемо му да га тако и представимо.

Истражујући живот Миће Поповића, саговорница је наишла на податак да је сликар са породицом летовао у Приличком кисељаку, где је њен прадеда, по мајци, држао хотел "Париз".

Све се може

ДЕПОИ наших музеја су препуни, то су ризнице које никада нећемо видети, а оно што ме више брине је што ћемо се са свим тим упознавати помоћу дигитализације - истиче саговорница, за коју стичете утисак да је ништа не мрзи, а стиже да пева и у црквеном хору. - Део нашег менталитета, па чак и трагичности је што лако пристајемо на то да је нешто неизводљиво, а овај пројекат са пиротским ћилимом показао ми је да не постоје немогуће ствари и да је све изводљиво, када се хоће.

- Испоставило се да Мићин отац са својом породицом, био важан гост мом прадеди у бањи - прича Живадиновићева. - На тим летовањима, у том хотелу, са својим оцем правио је прве позоришне представе. Много касније је и "Човека из храстове шуме" снимао изнад Приличког кисељака, у Катићима. И Мићин рођени брат Александар, кога сам упознала у Паризу, где је предавао арапски језик, сећао се мог прадеде Радојка, а посебно како му је помогао да добије највећи аплауз, иако му као још малом, нису дозвољавали да учествује у тим позоришним представама. Да би му испунио велику жељу, мој прадеда је смислио да Александар отвара и затвара завесу.