ПОЗОРИШТЕ ПЛАЋА ЦЕНУ СЕРИЈАМА: Интервју - Ана Томовић, редитељ

СВАЂА између две сиромашне рибарске породице које живе једна до друге у малом месту и обе имају девојке за удају, нараста до неслућених димензија под утицајем југа који дува с мора, али и тврдих, а поносних карактера који на овом свету немају ништа друго осим своју част - сиже је Голдонијевих "Рибарских свађа", о којима за "Новости" говори редитељка Ана Томовић, уочи вечерашње премијере у Народном позоришту.

фото Предраг Митић

У истом театру претходно је поставила представе "Роналде, разуми ме" и "Мајка Храброст и њена деца", али се сада први пут посветила "чистој" комедији.

- Текст је из 1762. године, има дух тог времена, а опет је веомасавремен. Заплет је једноставан, прича се дешава између људи који се воле, живе једни близу других и припадају истом, сиромашном миљеу. Рибари су, везани за море. Близак нам је тај бучни медитерански менталитет. И ми волимо да ствари решавамо кроз свађу, она је нека врста прочишћења, па је Голдонијев текст увек добро примала публика. Користили смо стари превод Иве Тијардовића и "средње далматински" говор.

Овакве представе посластица су за глумце, дијалекат игра значајну улогу у дочаравању атмосфере?

- То је и даље тај говор са пуно италијазанизма, речи који ће нашој публици у првих десет минута звучати страно, али ће веома брзо разумети радњу, онда и текст. Језик је велика инспирација за глумце: као да носе неку маску комедије дел арте. Занимљиво је и за градњу карактера, поигравање на сцени. Дијалекат нас је инспирисао и дао много лепе боје.

Атмосфера је "малог миста" у којем живети значи "играти, говорити, викати, свађати се"...

- Наши јунаци лове рибу и морају да се удруже да би преживели. Повезани су и егзистенцијално и физички. Најлепше у свему је што је ово, на неки начин, аутобиографски Голдонијев текст: рођен је у Венецији али је боравио и радио у Кјођи, у месту удаљеном осам километара. Сведочио је причи, пошто је тамо био помоћник канцељера и требало да држи ствари "под контролом". Доживео је те догађаје и људе, писао из личног искуства.

Тема и амбијент су исти, ипак, околности су се промениле за ова, готово три века од настанка дела?

- Кад сам почињала да радим, питала сам се шта је то другачије у свету. Схватила сам да ни свет ни морска обала више нису тако романтично место као некада. Ако погледамо из било које перспективе видимо нагомилану пластику која плута по води. У неолибералном капитализму постоје огромне компаније које "рију" морско дно, купећи сву могућу рибу, уништавајући флору и фауну. Малим рибарима који живе од свог лова више се не оставља могућност да преживе - као да је направљен монопол над морем. Имамо озбиљну еколошку причу која не може да се занемари, све је то део наше стварности на коју нисам желела да зажмурим.

Идилична представа о бескрајном плаветнилу окруженом зеленилом, више не постоји?

- То више није - то. Мала, чиста места постају најскупља на планети, јер су веома ретка. У таквом свету, нажалост, данас живимо. Па и у односу на претходну представу, рађену пре двадесет година, све је још више ескалирало. Загађени смо и духовно и физички. Изолација је једини начин да се човек огради од свега негативног што га затрпава, јер не може да издржи притисак одузимања животног простора: ваздуха, воде, земљишта, онога што слуша и гледа. У сваком смислу смо затровани. Принуђени да се изолујемо, да не чујемо и не видимо. Онда се деси да не видимо и оно што треба. А то је велика опасност, јер онда живимо у неком паралелном свету.

Људи су у време короне покушали да се изместе у природу, далеко од свега?

- Ми без природе и контакта с њом, не можемо. Волим да возим бицикл поред реке, покушавајући да направим отклон од свих садржаја. Јавне паркове не посећујем, превише је људи. Не идем више ни на Златибор, али је село Љубиш и даље оаза у којој човек може да напуни батерије и да се изолује...

Били сте сасвим млади када сте у СНП поставили "Брод за лутке" и освојили бројна признања?

- Поклопило се неколико ствари, једна од њих је женско разумевање тог текста: писца Милене Марковић, Јасне Ђуричић која је играла главну улогу и мене као редитеља. Много је допринела и музика уживо Дарка Рундека. На позориште утичу разне околности... Када сам у Народном радила "Мајку храброст" било је много препрека, представа је била на ивици да се не догоди. С једне стране проблеми и опструкција у самој кући, с друге, пуно љубави, упорности и добре сарадње у екипи. Успели смо да победимо и изађемо са том представом. Трудим се да прихватам што мање компромиса, али постоје ствари на које не можемо да утичемо.

На шта не пристајете?

- Нисам пристајала на оно иза чега не могу да станем. Зато сам једну представу радила два пута: "Прст" је прво настао у Сарајеву, али нисам била задовољна, па сам га поново поставила у Београду. Желела сам да га урадим с пуним смислом, целовито и да глумачки може да пренесе све што тај текст захтева. Важно је да редитељ одабере екипу и да екипа прихвати редитеља, да се деси природно повезивање. Догађало се и да сам инсистирала да неко изађе из поделе, као и да глумац пожели да више не буде део екипе. Понекад је то ствар и великог замора, јер неки раде више послова истовремено, па не могу да се представи посвете до краја. Некад глумац није задовољан улогом, а дешава се и непоклапање карактера.Научила сам да је све то део нашег посла и да је најздравије, ако не иде, да се разиђемо.

Мислите ли да је позориште, све чешће, угрожено ангажманом глумаца у другим медијима?

- Чињеница је да је велику поделу веома тешко склопити. У "Свађама" је радило једанаесторо људи, много их је снимало, и није било лако уклопити термине. Ово је наша позоришна реалност, па ако се редитељ на то не навикне, оседеће пре времена. Променили су се услови, није иста ни концентрантрација за радни процес. Позориште плаћа цену, серије добијају примат, тешко је направити велике и значајне представе. И о томе треба отворено говорити. У мањим срединама је много боља ситуација. Постоји могућност да се позориште у правом смислу "догоди", јер су глумци посвећени и дају себе до краја. У Београду је то увек на ивици ножа. Закон тржишта постао је релност и то веома утиче на театар. Добри глумци су с правом тражени, ипак, можда би ствари могле и да се другачије организују: у Немачкој, на пример, глумац кад нешто снима "заледи" статус у позоришту до тренутка кад може у пуној снази и форми да му се врати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације