НЕЖНОСТ НАДЕЖДИНИХ ЦРТЕЖА: Наставак обележавања јубилеја, 150. годишњице сликаркиног рођења у Народном музеју Србије

КАДА бисмо све цртеже Надежде Петровић стопили у једну графичку целину и као такву је усвојили, појавило би се њено лице какво видимо на једној ратној фотографији. Оно зрачи физички и духовно, емитујући свој флуид у простор духа културе и уметности коју имамо. Чиме? Снагом, енергијом, слободом, одлучношћу и топлином, благошћу и гестовима истинске нежности. То је скала Надеждиног израза, адекватна њеној унутарњој, духовној и емотивној структури личности.

Фопто Народни музеј Србије

Овако цртачки опус наше најзначајније уметнице 20. века оцењује историчарка уметности Евгенија Блануша, ауторка изложбе "Надежда Петровић: без боје", која ће бити отворена сутра у 18 часова у Народном музеју Србије, као наставак обележавања јубилеја, 150. годишњице сликаркиног рођења. Поставку чине дела која баштини наша кровна музејска институција.

Цртачки опус Надежде Петровић (1873-1915) може се разумети, како наводи у каталогу Блануша, само у контексту њеног целокупног дела, јер цртеж није представљао њено централно интересовање:

- Он је настајао брзо, спонтано, у једном гесту, веома често га је само скицирала и тек ретко му се посвећивала у смислу да га третира као посебан медиј - објашњава музејска саветница. - Разлог наводне инфериорности Надеждиног цртежа у односу на њено сликарство јесте то што је она била превасходно даровита за боју и предодређена за сликарски медиј. И заиста, нема много примера у Надеждином опусу који указују на њену амбицију да направи цртеж с предумишљајем да траје као посебна вредност.

Фопто Народни музеј Србије

Иако не постоји директна аналогија између цртежа и слика, цртежи показују Надеждину елементарну предиспозицију према сликању, објашњава ауторка изложбе:

- Надежда је првенствено била усмерена на истраживања колористичких вредности слике, на слободу покрета и гестуозност, имала је интуитивну страст коју је могла да изрази док слика, али мало од тога је достигло очекивани замах у цртежу.

И док њене слике одишу богатим колоритом и снажном енергијом, цртеже одликују нежни тонови и суптилност у изведби, који се не могу ни наслутити на сликама. У Народном музеју Србије, у Збирци цртежа и графика југословенских уметника 20. века чува се петнаест Надеждиних цртежа, као и њена четири скицен-блока.

- Први радови доспели су у Музеј 1952. године, откупом од Љубице Луковић, Надеждине сестре, док је друга група цртежа, откупљена 1965. - пише Блануша. - Најраније датиран цртеж потиче из 1894. а најкасније из 1912. године. Упркос томе што се време настанка највећег дела Надеждиног опуса не може са сигурношћу установити, са изузетком појединачних цртежа као и оних у скицен-блоку из 1895, ови радови, посматрани с посебном пажњом, сведоче о томе како се кретала њена стваралачка природа. На тај начин се јасно уочава не само њихова разноврсност већ и њена изразита креативност у појединим цртежима.

Блануша објашњава и да се сви Надеждини цртежи могу поделити у неколико целина, од којих су у првој скице, необавезне белешке и понеки "сувенирски" цртеж, то су радови настајали спонтано, у доколици, без трага оне експресивности коју има њен сликарски потез. У другој групи су цртежи са студија, а у трећој они у којима је захтевала од себе перфекцију.

- Ови малобројни радови се издвајају од остатка њеног цртачког опуса. У тим цртежима се уочавају трагови њеног генералног схватања сликарског изражавања, тако да би се фигуративно, у симболичком смислу речи, могло казати да су такви њени радови једна врста "графичког експресионизма". Јер, она црта онако како би сликала - оловку третира као да јој је четка у руци, шара слободним гестом, њен потез је растресит и привидно нехотичан, а њен цртеж се приближава свим врлинама експресионизма - закључује ауторка изложбе "Надежда Петровић: без боје".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације