ФРАНЦУСКИ ПИСАЦ БЕГБЕДЕ ЗА "НОВОСТИ": Није на Бриселу да одлучује у име нација каква треба да им буде територија

Човек је постао грешка природе. Чак и када бисмо схватили због чега она жели да нас се ослободи, немамо избора, морамо да се бранимо.

Бегбеде са књигом "Исповести једног хетеросексуалца", Фото profimedia

То поручује чувени француски писац Фредерик Бегбеде чија ће се књига "Брана на Атлантику" ускоро појавити у нашим књижарама у српском преводу. У ексклузивном интервјуу за првомајски број "Вечерње Новости" Бегбеде говори о овом свом роману, ширећи слику на теме које тренутно заокупљују људски род.

- У току смо да пореметимо ред ствари на планети која због тога покушава да нас се отараси. Сада морамо да се реорганизујемо да бисмо преживели – истиче Бегбеде.

• Хоћемо ли успети?

- Има примера, као што је то Беноа Бартерот, човек који у мом роману у месту Кап Фере одржава територију која би нормално већ требало да буде под водом, тако што у море убацује камење. Постоје, дакле, понекад људи који успевају да победе природу. Али, истина је да ће то бити доста компликовано.

• За тај подухват потребни су нам модерни Сизифи?

- С том разликом што мој јунак баца стене свакога дана у воду, а Сизиф их гура уз планину. Али, на крају све испадне исто.

• Чинимо напоре, али узалуд?

- Потрошачким друштвом на путу смо да извршимо колективно самоубиство. Говорио сам о томе пре 23 године, у роману "99 франака". Рекламе сада обликују наше жеље и укус, формирају вештачке потребе и ми једноставно не успевамо да се извучемо из тог система.

Foto: Profimedia

• Природа ће се зато осветити?

- Управо то нам се спрема. Сада смо пред избором: или ћемо променити начин живота, или ћемо повести рат против сопствене планете и тако нестати.

• Постати модерни диносауруси?

- У стварности, тренутно је заиста у игри опстанак људске врсте. Много је око нас примера човекових активности које сведоче о борби против природе, у покушају да се преживи. Ми смо као паразити којих Земља жели се ослободи.

• И због тога се јављају тако жестоки протести, као недавно у Сент Солину у Француској?

- То је део поступка одређених људи који су све ово разумели. Прилични сам присталица екологије. Имам троје деце. Мислим на њих и верујем да мора под хитно да се реагује.

• Истичете у роману да је живот раније био слободнији?

- Одрастао сам током седамдесетих. Било је то време разних слобода, ослобађања жена, сексуалне револуције. Породица ми је пропатила због тога јер су се моји родитељи раставили, али у исто време имам носталгију према том периоду апсолутних слобода. Чудан је осећај бити рођен шездесетих и сведочити расту слобода, а данас, 2023. године, присуствовати њиховом смањивању.

• Писали сте о томе у вашим писмима током најжешћег периода ковида...

- Невероватно је на шта смо све пристали, да бисмо покушали да се заштитимо од једног вируса! Једноставно, одустали смо од живота у друштву. То је, заиста, зачуђујуће. И начин на који се то одигравало, на који су грађани на то пристали, више је него забрињавајући.

• И можда опаснији од вируса?

- Управо тако. Људи су прихватили да остану ускраћени за све јавне слободе, без изузетка, током готово две године, без протеста. Заиста изненађујуће.

• Живот у романима данас је лепши него у стварности?

- Истина је. Што се мене тиче, повукао сам се у кућицу на обали, што ме је инспирисало да напишем књигу "Брана на Атлантику". То ме је нагнало да се преиспитам у вези с мојом генерацијом, о томе одакле долазим, да размислим постоји ли будућност.

• Шта је решење за човечанство?                                                         

- Једно од њих би могло да буде управо то, да се живи више у контакту с природом, а мање у хистеричној урбаној конзумацијској френетичности што је био стил живота у 20. веку. Сада морамо поново да учимо да живимо. Можда сиромашније. Променио сам живот 2017, настанио сам се у малом селу на обали мора. Можемо да будемо много срећнији трошећи мање новца и живећи у контакту са годишњим добима, дрвећем, птицама.

• Јесмо ли, с осећајем да се некада боље живело, можда само носталгични за прошлошћу у којој смо били млађи, или се свет заиста променио нагоре?

- Растао сам у либертинској земљи. Истина је да сам, с годинама, носталгичан, када се сетим седамдесетих и осамдесетих, јер су то биле године моје младости. Али, има такође и истине у томе да је слободе било више. Назори седамдестих и данашњи ни у ком случају се не могу поредити. Оно кроз шта тренутно и сам пролазим, само је мали пример за то.

• Због чега сте на мети феминисткиња? Шта им је толико засметало у "Исповестима једног хетеросексуалца"?

- Ништа посебно нисам рекао у мојој најновијој књизи. Казао сам само да мушкарци воле жене, да припадам тој "чудној" групи људи који их воли и имао много проблема због тога.

• Говори о томе и тешко искуство с недавне промоције у Бордоу?

- Било је, заиста, много насилно. Књижара је, дан пре промоције, била исписана графитима и порукама пуним увреде. Одржао сам конференцију у препуној сали са десет одсто феминистикиња које су викале, и деведесет одсто људи који су били на мојој страни. Морао сам да говорим под полицијском заштитом. Испред се налазило троје полицијских возила да би спречили да не униште књижару. Узели су и податке од активиста да би их надгледали да ме евентуално не нападају.

• Па, јесте ли "женомрзац"?

- Сматрају да сам направио апологију силовања, док у својој књизи радим управо супротно, говорим о томе да треба поштовати жене. Додајем и да имамо жељу, која с једне стране може да буде веома застрашујућа, али је с друге веома привлачна. Само сам рекао да смо раније, без сумње, имали толеранцију на опасност, имали смо више укус ризика, док сада стичем утисак да људско биће по сваку цену жели да буде заштићено. Траже од Владе да их заштити као отац породице. То раније није био случај.

• Како гледате на све ово што се тренутно дешава у Француској?

- Изненађен сам тиме што млади, који имају двадесет година, протесују да би ми раније платили пензију! Не знам да ли су тога свесни. Уместо да примим прву пензију са 64 године, траже да је добијем већ за три године, са 60. Јер, млади плаћају за старије.

• Је ли то побуна само против пензијске реформе, или и због начина на који власт влада?

- Мислим да треба променити институције. Пета република у Француској више не функционише. Потребне су промене.

• Је ли ово и протест против либералног капитализма?

- Врло могуће. Међу демонстрантима има много присталица крајње левице. Нешто од онога што кажу ми се веома допада. Идеја да треба успорити наш начин живота, да би престали да прегревамо планету, мислим да је веома тачна. Није лако разабрати све те идеје и пронаћи се у њима.

• Даје се пример целом свету у вези са социјалном правдом?

- Ми у Француској волимо револуције! Имамо и национални празник који слави револуцију. Увек смо охрабрени да критикујемо власт. Таква смо земља. С тим што би некада требало да направимо рачун и видимо да ли имамо новаца за све то.

• Задатак писаца се мењао кроз историју. Шта је његова улога данас?

- Што се мене тиче, покушавам да опишем свет онаквим какав је тренутно. Да то урадим на забаван начин, ако је могуће уз емоције. Много говорим из субјективног угла. Таква врста романа постоји још од Монтења и Русоа, да анализирамо ко смо и како да гледамо на спољни свет. Тешко је рећи која је мисија писца. Неки од мојих романа су сатирични, неки гледају на ствари цинично или брутално. Има и других, који су нежнији, топлији, попут "Бране на Атлантику" који је, надам се, хуманији од осталих. Али, увек се трудим да остварим оригиналну форму. У овом роману сам на пример, оставио белине између реченица, да би пустио читаоца да лебди између њих.

• Ову књигу нисте написали, већ сте је насликали. Речи као да су део акварела...

- Леп начин гледања на ствари. Док сам је писао, покушао сам да то радим у таласима, гледајући океан како долази и одлази. Замишљао сам своје реченице као таласе у мору. Акварел је лепа слика за то.

• Шта би читалац требало да задржи, после читања "Бране на Атлантику"?

- Идеју да се човек помири са самим собом и с људима које воли. Реченице које су раздвојене белином на страницама прогресивно се теком романа смањују, поглавље по поглавље. На крају се спајају. Можда сам тиме хтео да дам симболику да на крају треба да се окупимо око наших родитеља, деце, породице, пријатеља. Надам се да ће читаоци на крају књиге остетити људску топлоту и солидарност.

• Јесте ли нешто од тога осетили током ваших боравака у Србији?

- Више сам пута био у Београду. Фантастично сам се проводио на сплавовима. Имам прелепе успомене. Пре тридесет година, за нас Французе, слика те земље биле су ужасне сцене рата. Када сам дошао, осетио сам контраст између те слике и реалности у прелепој земљи с људима који много личе на нас Французе, заинтересоване за културу, музику, уметност. Сваки пут су ме примили веома топло.

• Да ли бисте заменили ваш живот у Гетарију на обали мора за живот у Бриселу?

- Никад у животу! Чему то питање?

• Србија би на путу у ЕУ требало да се административно удаљи од једног дела своје територије...

- Против сам идеје да се земље на тај начин прекрајају. Било би фантастично да Србија уђе у ЕУ, као што би било изврсно да уђу и Украјина и Грузија и неке друге државе. Није на Бриселу да одлучује у име нација каква треба да им буде територија.

ПОДМЛАЂИВАЊЕ

• Пишу о вама као о "човеку кога треба елиминисати"?

- Налазим се на заиста компликованој турнеји представљања романа "Исповести једног хетеросексуалца". Истину говорећи, то ме донекле и подмлађује. Сећам се скандала које је изазазвала моја књига "99 франака" када је објављена и имам утисак да сам се подмладио три деценије, јер поново живим ту врсту борбе писца за слободу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације