ТЕШКО ЈЕ ПЕВАТИ И ПЛАКАТИ У ИСТО ВРЕМЕ: Интервју - Миона Марковић

ДУГО је већ Миона Марковић добро позната оној најбројнијој, телевизијској публици, која прати домаћу серијску продукцију, али и она неупоредиво малобројнија позоришна публика давно се упознала са њеним глумачким певачким способностима. Међутим, све то као да је некако годинама измицало филмским ауторима који су пропуштали да ову свестрано надарену глумицу примете и ангажују - све донедавно. У ишчекивању неких других, раније снимљених филмова, Миона својом лепотом, игром и песмом очарава гледаоце широм земље, као певачка звезда Мила Сила у наставку култних "Муња".

Новости

- "Муње" су волели моји другари из средње школе, који су их често цитирали - прича Миона, која је имала тек пет година када се тај филм појавио. - Ја сам памтила тек пар сцена, и погледала их поново пред снимање. Ипак, "Муње" су постале култни филм и, због срећног стицаја околности, појавиле су се у право време. Верујем да то што, без изузетка, доживљавамо овације после пројекција, потврђује да и "Муње опет" налазе пут до публике.

Како сте се нашли у "Муњама" као на филму још неафирмисана глумица?

- Сергеј ме је позвао и питао знам ли да певам и да тверкујем. Рекла сам да знам да певам, да могу да научим да тверкујем, плес око шипке и остало је на његовом "јавићемо ти се", да ме потом годину дана не би позвао нико. Видела сам да се снимају нове "Муње" и помислила да нема ништа од тога, кад ме је звао Раша са питањем: "Ти, наравно, знаш да играш Милу Силу?" Ја сам рекла да баш и не знам, на шта је он узвратио са: "Јао, извини, то је требало да ти се саопшти нежније"... Трема је била тим већа јер ми је улога дата на поверење, а не на кастингу. Ипак, то јесте улога какву би свака глумица пожелела.

Због саме улоге, али и изузетне сличности, прате вас поређења са Ксенијом Пајчин, да ли сте то очекивали или желели?

- И на снимању су коментарисали како личимо, а то свакако није нешто што смо "јурили", поготово јер ја нисам тачно знала како је Ксенија изгледала. Гледала сам Милицу Павловић, самој сам себи заличила на Теодору Џеферовић, гледала сам доста и Сару Јо која дели дизајнера костима са Милом Силом. Доста тога је аутентично, тај костим, Цобијева песма за Милу Силу, кореограф са којим сам радила. Дакле, Мила Сила је креирана као аутентична певачка звезда... осим кикица, кикице изгледају добро, али оне су кинеске, иначе би биле неупоредиво скупље. Уосталом, иако би мени прави пример, пандан, светски, била певачица Розалија, она је ипак "апгрејд", није Мила Сила то - она је морала да иде бар мало у карикатуру.

Да ли сте се посебно радовали сарадњи са неким из "старе гарде"?

- Мој лик је доста изолован, али били су ту мој класић Марко Павловић и Борис Миливојевић, са којим сам играла своју прву представу, "Школа рокенрола" у "Бухи". Никад раније нисам радила са Сергејом, а прва ми је сарадња и са Рашом Андрићем, чије филмове волим и који је омиљен међу мојим колегама. Увидела сам и сама колико је брижан и посвећен редитељ, који притом зна шта хоће и како то да добије.

Као да сте се "специјализовали" за певачке улоге?

- Да, "хоће ме" те улоге одувек, од те прве "Школе рокенрола" у којој сам играла са само 14 година. То се "уозбиљило" после мјузикла "Цигани лете у небо" на Теразијама, у који сам ускочила пре три године уместо Милене Васић, и играм улогу Раде. Потпуно сам самоука у певању, а лежи ми и прија глумачко певање, које се потпуно разликује од оног оперског. И представа "Деца" у Народном, ауторски пројекат редитељке и композиторке Ирене Поповић, револуционаран за наше просторе, драмска је опера, "опера у 17 песама" - а не арија, у којој поред троје оперских певача, пева 14 нас глумаца, уз дечји хор и оркестар.

Поменути "Цигани" и "Деца", "Шопаловићи" у ЈДП, дипломска представа "Ај, Кармела", "Иваново самоубиство" у Бијељини - свуда играте, али који вам је театар најближи?

- Да, свуда сам се "запљунула", тренутно смо на почетку процеса рада у Атељеу 212 - где смо Кубура и ја једини "споља", уз осморо чланова ансамбла Атељеа. Припремамо "Обраћање нацији" у режији Бојана Ђорђева. Реч је о фантастичном, духовитом, а на моменте и мучном тексту италијанског писца, редитеља и глумца Асканија Челестинија, који ми је било уживање и читати. И жанровски је неодредива, мало личи и на стендап, постоје ликови, али не и дијалошка форма, све је писано у монолозима. Не знам које ми је позориште репертоарски најближе, али сам, током припрема за академију, најчешће ишла баш у Атеље.

Представа "Деца", по награђеној књизи ваше тетке Милене Марковић - у којој се и лично појављујете, свакако вам је најближа?

- "Деца" су свакако највише моја, сви смо у ансамблу једнаки, што је ретко и лепо, сви ми - иако смо подељени и на архетипске улоге очева, мајки, браће, ћерки, и играмо Милену у неком тренутку и на неки начин - ја играм, рецимо, одраз средовечне жене у огледалу, оно што (би она волела) да види. Мени, која се помињем и у тој Милениној књизи, све то је свакако најличније - други замишљају сва та лица, док их ја стварно видим. Како речи уз музику бивају још јаче и интензивније, сви смо неретко на ивици суза, али пошто је много тешко певати и плакати у исто време, трудимо се да публика буде та која плаче. Има представа на којима се распаднем, и даље, али и то бива некако катарзично.

Отац вам је јавна личност, неколико чланова уже породице су уметници, носи ли то неко бреме или пак олакшице?

- Уметнички део породице, уз деду продуцента, па и мајку која је студирала продукцију, јесу Милена и Олег. Ипак, глума је у односу на све то нешто потпуно другачије, мој лични пут на који сам се отиснула сама, још са 12 година, идући у различите школе глуме, после и играјући у позоришту. Олег је неко са ким разговарам о послу и о улогама и мој највећи критичар.

Како доживљавате рад на серијама и однедавно на филму у односу на позориште?

- Серије подразумевају дуг, углавном вишегодишњи континуиран глумачки рад, десетине и стотине епизода. Док у позоришту имате времена и права да се поправите, мењате, растете, филм носи магију тог једног тренутка, заробљеног у времену, глумац је и сам гледалац, а публика и цела екипа око вас. Некад је и лакше на филму, тако пуном лажи - а каткад је та филмска лаж и истинитија од позоришта. За мене су и филм и позориште једнако свети.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације