СЛАВЕНСКИ ЈЕ ВАШ БАРТОК: Звезда светске музичке сцене, руски пијаниста Борис Березовски наступа у Београду

ЗАСЕЊУЈУЋА виртуозност и застрашујућа снага стекле су се у Борису Березовском, том уметнику робусне спољашњости а нежне душе, том "предатору за клавиром" чијим прстима не измиче ништа од оног што клавирске дирке, и партитура, нуде.

Зоран Јовановић

Све што је могуће извести за клавиром, Борис ће извести маестрално. Зна то одлично београдска публика која га је овацијама толико пута испратила са сцене, знао је то Емир Кустурица кад га је позивао на свој фестивал у Мећавнику... Знају то одлично и сународници Березовског а наши суграђани, који су током протекла два дана свечано обележили 90. годишњицу Руског дома у Београду. А ко би на лепши начин увеличао јубилеј те куће свих Руса, и јубилеј једног од највећих међу њима - 150. годишњицу рођења Сергеја Рахмањинова, који је од многих сматран и најбољим пијанистом 20. века?

Березовски, који се давно сврстао у сам врх светског пијанизма овог нашег века и миленијума, на најлеши је начин одао почаст Рахмањинову, за чије се дело давно "специјализовао", те Чајковском - опет, пре свега, из поштовања према Рахмањинову!

- Свирам и једну композицију Чајковског, који је ипак био први који је открио, и веровао у гениј Рахмањинова - открио је, за "Новости", Борис Березовски, пред наступ за четири стотине одабраних званица у Руском дому.

Испричао нам је славни пијаниста и како се тај, са посебном пажњом припреман програм, стицајем лепих околности проширио, те како је у друштво Рахмањинова и Чајковског, преко "српске везе", у последњи час, "примљен" Јосип Славенски - за којег до прекјуче није ни знао.

- Да, добио сам ту партитуру на проби у легату Славенског, чији рад до јуче нисам познавао, и потпуно сам се одушевио. Он је био српски Барток, очигледно, фасцинантан је начин на који је прерађивао вашу народну музику. Одмах сам затражио ноте и одлучио да у програм концерта уврстим четири композиције Славенског: Српско коло, Словенску игру, Дуње ранке и Коло.

Сматра ли уметник о чијој виртуозности се испредају легенде, да је темељ његове популарности и успеха у тој реткој техничкој вештини, у његовом особеном темпераменту или у нечему крајње неухватљивом, што се у недостатку прецизнијег описа најчешће дефинише као "словенска душа".

- Свако од нас је потпуно јединствен, свачији темперамент је посебан и непоновљив, техника се свакако учи и вежба а најважније је свирати, стално свирати, оно што волите - каже Борис, који воли музику и воли да свира, то јесте његов живот, нешто што му никада није представљало проблем.

Изузетно му тешко пада што се, поготово у последње време, стално суочава са покушајима поништавања, прогона руске културе и уметника:

- То је за мене потпуно непојмљиво баш због тога што је у темељу сваке уметности - љубав, и једноставно не схватам како неко помишља да би се љубав некако могла поништити. Почело је све то много раније, нпр. у вези са односом према женама којима нико не сме да да обичан комплимент у страху од оптужби за узнемиравање... Ништа од тога нема никакве везе са слободом говора, већ са форсирањем те такозване кенсел културе која је крајње неетична у свом исходишту, јер како би могло бити морално оправдано захтевати од људи да се одрекну, да осуде сопствене претке, пријатеље, породицу.

Березовски предаје у школи за талентовану децу и, иако Русија и даље обилује младим талентима и изузетним уметницима, поражава га и растужује то што у остатку Европе више као да се не допушта ни најизузетнијој деци да буду - изузетна. Сматра да се, под паролом заштите деце од наводне експлоатације, убијају њихови снови и страст према музици, уметности, те се тако стварају цели нараштаји упросечених младих људи, који ни по чему не смеју да одскачу од тог наметнутог просека.

- Немогуће је у оваквом свету, не да се поново роде, него да се пусте да свој гениј и дар изразе, неки нови Моцарт или Паганини, одмах би то у корену сасекли неки душебрижни "заштитници" који би повикали како не сме дете од осам или десетак година да наступа, да компонује, да изрази свој таленат и да живи своју пасију.

Прослављени пијаниста деценијама се као извођач држи "чисте класике", али класику не дефинише нимало уско ни ригидно - за њега се тако може и мора назвати све оно што је прошло текст времена, траје и воли се бар, рецимо, пола века.

- Кад је реч о ономе што волим и слушам, ту тек нема жанровских нити било каквиох ограничења, од фолклора преко џеза, Оскара Питерсона, преко Фредија Меркјурија, до групе "Аба" - испричао нам је Борис, а потом се запутио ка свом истинском дому, а он је увек - тамо где је клавир.

Сео је Березовски за "Стенвеј" у сали, а са концертног се подијума излила музика, директно из његове душе, посредована тим прстима магичне брзине, спретности и снаге.

Куста

НАЖАЛОСТ не знам много ни о делу Емира Кустурице чији сам гост на Кустендорфу био. Знам да је планетарно познат и слављен, да га моја жена обожава и да сам уверен да ће се и мени свидети његови филмови, које ћу сигурно погледати - признаје Березовски. - Руска култура, па и књижевност, безгранична је, и жао ми је што не стижем ни да читам колико бих волео.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације