ЗНАМЕНИТИ АУТОРИ СВЕ ЧЕШЋЕ ПОСТАЈУ ЈУНАЦИ РОМАНА И ПРИЧА Писци као хероји а не само споменици

НЕКИ су писци остали чувени по томе што нису никуд одлазили из својих "Јасних пољана", своје светове носећи у себи и измаштавајући небројене приче без проживљавања иједне од њих, док су нам неки други знани као велики авантуристи, у чијим се узбуђењима пребогатим животима стекло по десетак оних "уобичајених" животних прича. И једни и други, међутим, инспиришу.

промо

Својом је романсијерском посветом Бранку Миљковићу, Дејан Стојиљковић, писац којег публика везује уз неке друге жанрове, одао почаст великом Нишлији и песнику, али није му то био први пут да пише роман о писцима. И то оним највећим. У четири руке са Владимиром Кецмановићем, Стојиљковић је пре десетак година исписао и "Каинов ожиљак" чији је јунак наш нобеловац, и то током Андрићевог посланства у нацистичкој Немачкој, а о томе обавезује ли писање о великанима на неки посебан начин писца, каже:

- Сам избор ликова подразумева одговорност према ономе што су они били или јесу у стварном животу. Ко је читао моју прозу, зна да је метафикција мој жанр и да волим да стављам стварне личности у често немогуће ситуације. На пример, у једној мојој новели сам Данила Киша претворио у убицу вампира. Али то је можда и кључ по коме бирам ликове... Киш, Андрић, Миљковић, Мајк Олдфилд, Том Вејтс, чланови група New Order, The Smiths, Depeche Mode, Константин Велики, Танаско Рајић... Сви ти људи су моји хероји. Па се на тај начин и односим према њима.

Није тајна да су многи писци живели досадне животе, а већина их и живи, констатује Стојиљковић на питање да ли је нечија филмска биографија инсапиративнија за романописце од значаја његовог лика и дела, и додаје:

- С друге стране, има оних који су у једном животу проживели десет. Хемингвеј је добар пример... Па и Црњански. Та животна прича мора да буде занимљива, интригантна, пуна емотивног набоја... Такође, пошто је сваки уметник дете епохе у којој је живео, онда је и реконструкција тог доба веома битна. Нацистички Берлин у "Каиновом ожиљку", Југославија педесетих и раних шездесетих у "Звезди над празнином", седамдесете у новели о Кишу... Мени је лично историјски период занимљив колико и сама биографија и волим то да истражујем, сваки пут сазнам нешто ново што ме одушеви.

Управо је, као добар пример писца богате биографије поменути, Милош Црњански, постао јунак бројних књига фикције, а Слободан Владушић један је од аутора који је Црњанског поставио за главног јунака, у свом особеном трилеру "Омама".

Занимљива биографија писца може али и не мора да буде услов да би он постао књижевни јунак, мада за писање нечега попут романсиране биографије мало занимљивости није наодмет, мисли Владушић:

- Али то није једини приступ. У свом роману "Омама" нисам писао никакву биографију Црњанског већ сам се задржао на једној краткој епизоди: његовом боравку у Берлину 1928, који споља гледано, није обиловао великим догађајима, али је мени био занимљив из симболичких разлога, као судар једног великог човека и једног великог града. Чини ми се да је најважније да писац у тексту појављује збиља као јунак, а не споменик или полигон на коме ће аутор да покаже шта све зна о том писцу.

Писац Вуле Журић каже да не постоји разлика између писања прича, романа, драма или сценарија када су њихови јунаци плод чисте фикције и када је реч о историјским личностима, дакле и писцима - оно што разликује стварање "измишљених" и "стварних" ликова јесте природа информација које о њима поседујемо:

- Док о тамо неком Пери Перићу морамо да измишљано и све његове животне генералије, о Иви Андрићу већ знамо много тога. Та предзнања нам, међутим, сужавају простор за "игру". Из досадашњег искуства прављења књижевних јунака од Ћопића, Кочића, Андрића и многих других писаца, научио сам како је детаљно познавање уметниковог опуса много важније од прикупљања "сервисних информација" о његовим животним рутинама. Без настојања да се ослушне њихов књижевни језик нема ни макар обриса њиховог књижевног лика.

За ауторку романа о Исидори Секулић и о Растку Петровићу, Лауру Барну, је група писаца чији је покрет успео да разбије предрасуде крутих и академских схватања уметности и у Србију упусти дах модернизма, био повод да у своја дела уведе њене главне актере, међу којима су били и Андрић, Црњански, Даница Марковић, Тодор Манојловић, Сибе Миличић, Моша Пијаде, Марко Ристић - инспирација да представи не само њихове појединачне животне драме, него и драме које су они стварали и изазивали својим делом, али и својим постојањем у предратној, ратној, међуратној и послератној стварности.

- Будући да су у питању велики писци - наши класици - одговорност ми је тиме била још већа, али одговорност је надјачала жеља да што верније осликам културни амбијент прве половине 20. века, у којем су романескни ликови, згрожени ужасима ратних страдања, посегнули за надреалним и апстрактним начинима изражавања, али и симболичким и митским елементима, враћањем у средњи век и коренима у прапостојбини, као најприкладнијим начином избављења из реалне и отварања нове стварности, јер промене нису настале у људима већ у идејама епохе - објашњава Барна. - Стога су ми Исидора Секулић и Растко Петровић, као најхрабрији и најсмелији српски модернисти, били парадигме новог и другачијег, бољег и хуманијег човека, али и простор у којем се кретала радња мојих романа, односно радња њихових живота и судбина.

Црњански снажније одјекује

МНОГИ су писци поново оживели у фикцији својих наследника - Дучић у роману Славише Павловића, Лазар Комарчић а доцније и Милован Глишић у романима Горана Скробоње (и Ивана Нешића), Милош Латиновић спојио је у роману Душана Васиљева и Хемингвеја... Црњански је пак, врло чест јунак литературе, између осталог и романа Милисав Савића и Александра Гаталице. Владушић објашњава да има више разлога због чега велики писци постају јунаци романа:

- Први је чињеница која би требало да нас обрадује: то је знак да су ти писци и даље живи и актуелни у свести читалаца, и да нису само мртве фигуре историје књижевности. Самим тим они могу да постану и јунаци књижевности, јер између њих и нашег времена постоји нека веза. Други разлог је сличан ономе због кога је Црњански одлучио да јунак "Романа о Лондону" не носи његово име, већ да то буде један руски кнез. Црњански је сматрао да ће судар између Лондона и таквог јунака одјекнути снажније него што би то био случај да је јунак сам Црњански. Мислим да је донео добру одлуку. Тако и данас неке приче одјекују снажније ако је њихов јунак Црњански, или неки други и славни српски писац, него што би се чула да је јунак неко други

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације