МИЉКОВИЋ ЈЕ БИО КАО УДАР ГРОМА: Очекивао сам да неко други напише књигу о Бранку, али више нисам могао да чекам

ЗВЕЗДА над празнином, наслов је дуго ишчекиваног и још дуже писаног романа Дејана Стојиљковића, који је своју причу о животу и мистериозној смрти Бранка Миљковића објавио у издању Лагуне. Писца из Ниша годинама је интригирала никад до краја допричана приповест о песнику из Константиновог града, који је у Нишу митска личност, а сео је да је испише кад је схватио да то ипак неће урадити други писци, већ да је то његова судбина и списатељска мисија.

Новости

Осим географског, заплањског - језичког и менталитетског поклапања, због чега осећате блискост са Бранком? Када је и како је почела да вас интригира ова прича и мистерија коју носи?

- Има тај тренутак у књизи где он у разговору са Златком Томичићем каже да је буквално искрварио сваку своју песму. Та посвећеност и однос према свету, људима и уметности самој је нешто што делим са Бранком. Такође, он у једном интервјуу каже да је почео да пише из страха. Метафизичка бојазан да ћеш отићи из овога света а остати недоречен... Мислим да то мучи сваког писца. Прича о Бранку је почела да ме интригира још деведесетих, када сам био студент, тад је кренуло ново тумачење његове поезије и прича да није починио самоубиство већ да је убијен.

Одуставши од идеје о представи, одлучили сте да се посветите подизању достојног литерарног споменика Бранку? Поред легата, на које сте се изворе ослањали - живе и писане?

- Један од најбитнијих извора била је књига "Песников узлет" Видосава Петровића, нишког књижевника и Бранковог друга из детињства. То је најбоља биографска књига о Миљковићу. Добрица Ћосић ми је причао о Бранковом бунтовном ставу и духу и неке анегдоте из тог времена, али и о Оскару Давичу и томе како је изгледало бити писац у то време. Такође, добар извор су ми били разговори са некадашњим припадницима службе бездедности. За реконструкцији епохе ми је највише помогла ревијална штампа из тог времена и сјајна књига Радине Вучетић "Кока-кола социјализам".

У легату вас је посебно фасцинирала колекција плоча, шта су вам ти Бранкови предмети испричали ново о њему, а ви потом пренели читаоцима?

- Он је био врло у току са догађајима, нарочито када је уметност у питању. Међу синглицама које је слушао су Пол Енка и Бени Гудмен, али и Сафет Исовић и Брамс. Био је члан Америчке читаонице, а нарочито је фасцинантна његова лична библиотека, која је била огромна. У роману постоји глава где је детаљно описана његова радна соба у Ђорђа Кратовца на Душановцу.

Бранков отац, пишете, није био свестан величине Бранковог имена и дела. Да ли смо свесни ми, јер његово песништво живи у различитим епохама и генерацијама? Шта је то вечно и свевремено у њему?

- Глиша Миљковић је био један диван човек, баш као и Марија, Бранкова мајка. Њих двоје су били посвећени родитељи и рано су уочили вансеријски таленат свог сина. Куповали су му књиге, грамофон, куцаћу машину, радио, плоче... Због њега су продали кућу у Нишу и преселили се у Београд. Има једна анегдота везана за несташицу папира после рата. Пошто Бранко није имао на чему да пише, његов отац је наручио два кубика песка и то је његовом талентованом сину служило као папир. Бранко је своје прве стихове исписао на тој "пешчаној табли". Оно што је увек изненађујуће код Миљковића јесте да је он невероватно модеран песник. Стално га откривају нове генерације и његова поезија изнова се тумачи и анализира. Многи његови стихови цитирају се као сентенце и мудрости.

Да ли вас је током година писања, водио тек порив да испричате причу или превасходно онај - да коначно нађете и понудите одговоре на деценијама прећуткивана питања?

- Бранко је у једном есеју написао да поезија не треба да казује истину - већ да слути. Мислим да је тако и са прозом. Постоји та свеприсутна слутња у његовим песмама, пре свега слутња да овај живот и овај свет нису једини и сами себи довољни и да смрт није крај већ да ће неки свемир поново да нас створи. Његове песме пуне су симбола и наговештаја, тако да сам ја ишао тим трагом док сам писао своју причу. Опет, нисам оставио отворен крај већ сам написао наративно заокружену причу са много детаља, од којих су неки веома мало познати широј јавности.

Бранка сте "одабрали" због своје блискости са јунаком или тежње да заокружите причу која је толико дуго чекала да буде испричана?

- Бранко је мој херој. Као што су то неки музичари, глумци или спортисти. Ових дана радим редакцију превода аутобиографије једног мог другог хероја - Мајка Олдфилда. Просто су невероватне паралеле између њих. Али тако је то са генијалним људима... Искрено, очекивао сам да неко други напише пре мене роман о Бранку, чак су неки писци и најављивали то, али пролазиле су године и ништа се није дешавало, тако да сам само једног дана сео за свој радни сто и почео да пишем. Искрено се надам да ће бити још романа и књига о Бранку Миљковићу.

Читалачко искуство (п)остаје посебно упечатљиво због спознаје о значају једног песника, писца, и његове речи - тешко упоредивом са било чијим у данашњем свету. Рађају ли одређени системи такве у свему изузетне појединце или је рађање једног Бранка, у свакој епохи и систему - тек редак инцидент?

- На почетку романа, Оскар Давичо каже: да није Бранка, историја Ниша би могла да стане у две-три реплике из "Ивкове славе". Гледано са ове дистанце, појава једног таквог појединца јесте као удар грома. Бранко је био жива ватра, горео је кратко, али нас пламен његовог генија и даље греје.

Ипак, када видимо ко је све седео за једним, Бранковим столом и око њега - озбиљно се запитамо где су данас такве умне главе, рађају ли се, има ли их, чујемо ли их? Да ли је могуће да су их, такве фантастичне и даровите, "створили" систем и епоха?

- То је вечито питање - да ли су генијални појединци производ епохе у којој су живели? Често чујем како би Моцарт и Бетовен, да живе у данашње време, били рокери. Опет, Бранко је пример самониклог генија и оно што може да се научи од њега јесте веома битна лекција: таленат сам по себи није довољан - мора пуно да се ради на себи. Миљковић, Андрић, Олдфилд, Марадона, Брандо, Тесла... Ти људи су буквално створили сами себе.

Сматрате ли овај роман, умногоме другачији од досадашњих, можда понајпре због личног односа према јунаку, искораком који ће то и остати, као инцидент какав је био и Бранко? Или искораком који ће те одвести у нешто другачију врсту литературе?

- Имам у рукопису збирку прича радног наслова "Промена плиме". Мислим да сваки уметник у једном тренутку треба да поново открије себе, да се крене из почетка, па у складу са тим насловом, овај роман јесте таква једна промена... Никад нисам видео себе као писца који изнова пише исту причу. "Звезда над празнином" је потпуно другачија књига у односу на све што сам радио до сада, стилски, структурално, наративно, поетички... Хтео сам да пробам нешто ново, да освојим нову територију, време ће показати да ли сам у томе успео.

Опет, као приповедач, дужан сам да завршим започето. Читаоци морају да се испоштују, тако да након овог романа следи књига "Серафим: хронике Немање Лукића" а одмах иза ње четврти роман у серијалу о витезовима Реда Змаја - "Учитељ мачевања".

СТВАРНО ЈЕ ТО РЕКАО

КАД је реч о фактима и домаштавању у жанру историјске метафикције - који од невероватно упечатљивих разговора у књигу утканих - са Давичом или оцем од кога тражи спаљивање рукописа - потврђени су?

- Доста тога је аутентично. Рецимо, много тога што у роману изговара Давичо је преузето директно из интервјуа које је давао у то време. А, на пример, његово негодовање "Данашња омладина би радије погледала најбаналнију американску лимунаду неголи неки совјетски филм", преузето је из записника са заседања неког комитета за културу чији је био члан. Стварно је то рекао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације