СРПСКИ ПИСАЦ У ХРВАТСКОЈ ДРАГО КЕКАНОВИЋ ПОВОДОМ РЕИЗДАЊА РОМАНА "ВЕПРОВО СРЦЕ": Моја је судбина да сведочим и напишем причу

СРПСКИ је писац у Хрватској, Драго Кекановић, протекле недеље у Београду боравио представљајући свој роман "Вепрово срце", овога пута у издању "Лагуне", која је раније реиздала и "Приврженост" истог аутора. Док је "Приврженост" већ у првом издању овом Загрепчанину донела тада тек установљену награду "Београдски победник", и "Вепрово срце" већ је у претходном издању (СКЗ) овенчано мноштвом престижних признања - "Светозар ћоровић", "Борисав Станковић", "Душан Васиљев", "Бранко Ћопић", те "Златни сунцокрет".

Новости/Н. Скендерија

Међутим, највеће је признање Кекановић доживео ушетавши, као и сваки други читалац и шетач београдским улицама, у књижару "Лагуне", и сазавши да је његов роман, штампан у за њега шокантно великом тиражу - распродат. Баш као што га је ономад бескрајно радовало што га београдска књижевна сцена "узима у обзир" а неки млади критичари одлучују да баш његово дело награде - тако га је и одговор књижара на најлепши начин шокирао.

- У Србији, у Београду, не само да се очито много чита, него се читају и моје књиге, и то ме је запрепастило и одушевило. За мене то много значи то што су ти романи дошли до читалаца, траже се... То би у крајњој линији требало да буде циљ сваког писца. Дуго сам и сам писао за себе, верујући да исписујем некакву сопствену књигу коју ће читаоци тек накнадно открити, али наравно да ме, иако сам лишен велике жеље за препознавањем и призна(ва)њем, овакве реакције читалаца и критике много радују - рекао је, за "Новости", писац који је, за разлику од "Привржености" која је настајала давно, дуго и полако, "Вепрово срце" исписао пре десетак година из дубоке потребе да посведочи о догађајима, макар и накнадно.

- "Вепрово срце", чији наслов, будући да је то срце симбол вечне младости и снаге, симболично говори о вечној људској потрази за срећом, или лову на њу, показује да смо се по много чему, од деведесетих, вратили у период и пре Средњег века, који је ипак имао и некакву лепоту, законске оквире, па чак и мање ратова... - наводи Кекановић. - Прве су шкработине по настанку цивилизације, у пећинама, приказивале ботбу људи и животиња. У Славонији, где су некада живели људи, сад владају животиње, то је безмало свет без људи. А када људи, посебно млади, једном напусте огњиште, врло га је тешко обновити. Не само на овим просторима, посвуда, људска похлепа и кратковидост доводи до збивања која слуте повратку у пећину, где ћемо поново цртати шкработине.

Радост што је овде толико читан, тиме је већа што, како каже, Кекановићу то исто "у Хрватској нема ко рећи", не само због тога што се тамо слабо читају и књиге хрватских писаца, већ и због чињенице да је припадник српске мањине.

- Ми смо тамо постали мањина и ни на који начин не учествујемо у животу државе у којој живимо, тамо ме нити ко шта пита, нити бих одговарао, јер одговоре не бих знао - каже о положају српског писца а грађанина Хрватске. - Ипак, и поред бројних понуда и тога што ми је Беч и тад био на сваки начин близак и близу, нисам ни у најтежим тренуцима одлучио да одем оданде. Остајао сам доследан у одлуци да останем у Хрватској, чак ни када то нико није могао да разуме, јер - неко мора остати, посведочити, све то видети и доживети и испричати причу, да не би остала заувек неиспричана. То је моја судбина, то ме је и држало тамо деведесетих, потреба да напишем причу.

Песимиста је, вели, не само по питању напуштених огњишта, већи бројних порушених мостова међу нашим двема државама, започетим са оним првим цепањима, која су се тицала језика.

- Тешко се изнова подижу мостови и обнављају везе, склон сам да верујем да је судбина тих рушевина мостова да леже на дну какве провалије - наглашава писац. - Лично, немам више ни ту потребу да, као појединац, будем и овде и тамо, да будем присутан у обе културе, што тамо свакако и није могуће. Ако ме српска књижевност прихвати, тим боље, али и да није тако, ја бих свеједно морао писати.

Кекановић, како каже, не жели да се сувише укључује у културне токове и јавно истиче, пре свега, јер не жели да на ма који начин буде изманипулисан:

- Ипак, ако неко мисли да може манипулисати мноме преко ове две књиге, нека изволи, питам се како би то могао извести.

Судбина Југославије

КЕКАНОВИЋ је на београдској промоцији скренуо пажњу на то да је вепар у наслову персонификација Југославије каква је требало да буде, онаква каквом су је јунаци који су је стварали замишљали. Веровали су да у том оквиру постоји могућност да се створи правда и истина. А онда су доживели судбину као и јунаци романа, јер су Југославијом владали други.

Јунак Ранко Мусулин је ауторов алтер его, осетио је на својој кожи судбину Срба у Хрватској која није лака:

- Не може се отићи, не зна се ко је у праву. Свака прича је појединачна, не дао бог да се неком замери што је отишао и не дао бог да се замери ономе ко је остао. Човек је био стављен у стање кад мора одлучити, да мора раскрстити са самим собом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације