ЗМАЈЕВИМ СТИХОВИМА ОТАЦ НАС УСПАВЉИВАО: Са песником Миодрагом Раичевићем, добитником Змајеве награде Матице

Ј. СИМИЋ

21. 02. 2023. у 08:34

МЕЂУ онима који су се својевремено докопали школске клупе нема ниједнога који није знао напамет неку Змајеву песму. Прву његову песму, а и прву песму уопште - "Мали коњаник" чуо сам од оца Велише. И сад као да чујем оца како брату Славку и мени ту песму декламује, пред спавање. Кад дође до онога "ђиха-ђиха", мало нас љуљушне и ми уснимо. Касније сам се наравно срео са тужним и озбиљним Змајем. Породична несрећа која га је задесила скоро да нема пандана у српској литератури. Али он је и поред тога наставио да испуњава задатак који је себи наменио.

ЗМАЈЕВИМ СТИХОВИМА ОТАЦ НАС УСПАВЉИВАО: Са песником Миодрагом Раичевићем, добитником Змајеве награде Матице

Фото: Ј. Симић

Речима дубоког дивљења према делу песника, драмског писца и лекара Јована Јовановића Змаја, за "Новости", говори Миодраг Раичевић, родом Подгоричанин, адресом Београђанин и лауреат најпрестижније и наше најстарије поетске награде Змајевог имена, коју је Матица српска установила 1953. године. Змаја је наш саговорник освојио књигом песама "О стварима које је Хомер пропустио" у едицији ИК "Граматик". Награда му је уручена 16. фебруара на свечаности у Новом Саду поводом 197. Матичиног рођендана, а он је у емотивној беседи о песништву и накнадном жалу што мајци није при сваком сусрету љубио руку док је била жива, рекао и да "писац који зна где је Матица, зна где су му душа и срце".

А, да је лауреатова награђена књига песама по много чему несвакидашње издање, читаоца упозорава већ фотографија на корицама: аутор је за управљачем олдтајмера, а сувозач му је омиљени његов писац Станислав Винавер. У реалном свету то је неизводљиво, јер се те 1955. Винавер се упокојио, а Раичевић тек угледао свет.

Фото: Ј. Симић

Шта сте овом фотомонтажом желели да саопштите читаоцу и пре него што прочита прву песму?

- Можете само да замислите у каквим сигурним рукама је био Винавер тих берлинских дана - јер не што само тада, него ни данас не поседујем возачку дозволу, нити знадох да возим ни онда ни сада. Винавер је чудесан по много чему, а понајвише по ономе што је знао, и по много чему то што је знао надилазило је своје време. Винавер је и данас модеран песник и писац. Сушта радост читања! Међу нама постоји још једна копча, пре бих рекао стицај околности: да, Винавер је умро исте оне године кад сам се ја родио. Сходно томе, ја ћу неких тридесетак година касније зготовити прво једно, а затим и друго издање Пантологије, зване Музини ветрови. А да корице изгледају овако велика је заслуга Викторије Челиковић, која је моју идеју спровела у дело.

Како се Хомер винуо у наслов ваше књиге?

- За Хомера имам да захвалим василевсу византијском, Исакију Порфирогениту, који је столовао, како књига каже, непуних пола године а онда се повукао у манастир, где је, онако бадијаван, написао књигу са истим насловом. Кад сам уочио тај наслов, нисам могао да одолим - иако је то било пре десетак година - стрпљиво смо чекали, и василевс и ја. И хоп - ево га Змај. Сигуран сам да се честњејши Порфирогенит томе дарку није надао, а ја ђене-ђене. Чак сам успео и да набавим фотокопију тог дела (With A Little Help From My Friends), да ми се нађе, ако у међувремену научим грчки.

Не памти се да је неки књижевник објавио књигу на којој његовом вољом није наведено његово име. Мислите ли да ће се на сличан гест одважити и неки будући писац?

- Сама слика коју сам одабрао да стоји на корицама, донекле ме је наговорила да урадим то што сам урадио. А и чему име, ако су ту песме? Оне су, ако су вредне, саме по себи име! Дали сте ми шлагворт, да поменем једну песму Славе Купријанова, у којој, парафразирам, умрли песник пружа руку из гроба и пипа по надгробној плочи, да провери јесу ли се слова имена, од ветра и кише, избрисала. Што би књига била изузетак. Сви, умрли и живи песници, с времена на време, раде то исто. Што се тиче геста да књига на корицама нема имена аутора јесте мали куриозум, мени се једноставно допала идеја, а Змајева награда ће јој свакако дати оно што јој "недостаје." А да ли ће неко у будућности ту идеју рабити, не знам, али знам ко хоће.

Матичин жири сагласио се да је ваша књига "необичан, редак, предрагоцен спој најгушће меланхолије, успомена и невероватног хумора." Поклапа ли се ово са вашим доживљајем сопствене поезије?

- Наравно. Делић, Негришорац, Никчевић, Радуловић и Сладоје, све су то врсни зналци поезије и књижевности уопште. И ја сад, нескроман какав сам, кажем: у њихов суд не треба сумњати. Мада, поезија увек помало (или помало више) измиче судовима макар ти судови долазили с највишег места. Овај мој "Хомер" јесте меланхолична књига, као што је и књига кајања. Кајања можда и више. Сад имам времена да се враћам у прошли живот и отуд ме и походи кајање о коме говорим. То се посебно односи на циклус с краја књиге посвећен мајци. А не желим да се исповедим, јер не желим да ми буде лакше.

приватна архива

У ком периоду живота се толика меланхолија успела уплести у ваше стихове?

- Увек сам огртао меланхолијом оно о чему сам певао, чак и кад сам био далеко од ње, мада мислим да меланхолија негде рачуна са карактером људским али и са неким догађајима из живота песниковог. Меланхолија, то је опште место књижевности, подсећа нас на пролазност живота и наврће тугу у наша срца и на очи. Неке старе нежности враћају се на престо на коме су годинама столовале, па вам се сада, у ове позне часе, чине још блиставијим и лепшим. Да, некад се волело, а по песмама би се рекло да тај ехо није уминуо. Мора човек да има љубавну песму, ако је песник. Оне ме, и у овој књизи, убеђују да то јесам. И песник се ретко кад искрено брани од тог осећања. Лепо је знати да је тако. Волети, то је тако озбиљан посао.

Ј.Симић

А, ако још озбиљније размотримо ствари ?

- Ако озбиљно размотримо ствар - човек најчешће пише о прошлости. Тамо се и даље дешава оно што је за песника важно, можда и најважније. Под условом да није Станислав Лем. Или браћа Стругацки и ако је рођен у знаку близанаца као ја. У прошлости се налази све што песнику, па и писцу, треба. Сетите се само Боре. И Андрића, рецимо. Уосталом, као судбина и дело писца чију сам награду примио у Матици српској.

ЖИВОТ МИ НИЈЕ УСКРАТИО ПРИЈАТЕЉЕ

ЖЕЛЕО бих на крају да захвалим својим пријатељима, без којих тешко да би било не само књиге него и мене. Реч је, пре свега о Миливоју Пајовићу, који ме је на рукама изнео из смрти и био (и још је) уз мене свих ових за мене тешких и мукотрпних дана. Братске љубави није недостајало ни моме куму и издавачу Данилу Јокановићу, који је на себе преузео цео посао око "Хомера", Горану Петровићу и Петру Јевремовић, који су ми, такође, били братска узданица. Уз мене су све ово време били моји стари опробани пријатељи Милосав Тешић, Милован Марчетић, Михајло Пантић, Светислав Басара, Радмила Лазић, Срђан Вучинић, Ранко Рајковић, као и моји пријатељи из "Гласника" Милка Зјачић Аврамовић, Борислав Челиковић, Петар Арбутина, Радмила Борић, лекторки и песникињи Невени Живић, колеги и другу Милану Богдановићу Боџију, Божу Копривици... Живот ме је за штошта ускратио, али није за пријатеље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (0)

ЗА НАШУ ЗЕМЉУ УВЕК ИМАМ МОТИВАЦИЈУ: Алекса Аврамовић блиста после пласмана на Евробаскет