Култура

СВЕТ ЈЕ СМЕТЛИШТЕ ЛАЖНИХ ПРЕДСТАВА: Интервју - Слободан Мандић, писац

Драган Богутовић

12. 02. 2023. у 16:33

ПРЕ неколико месеци за роман Regina Panonia, у издању "Агоре", Слободан Мандић (1947) добио је награду "Светозар Ћоровић", а пре који дан и признање "Бранко Ћопић".

СВЕТ ЈЕ СМЕТЛИШТЕ ЛАЖНИХ ПРЕДСТАВА: Интервју - Слободан Мандић, писац

За непуних пет деценија, колико је на књижевној сцени, објавио је 10 романа, три књиге приповедака, неколико књига есеја и публицистике који су му донели и награде "Данко Поповић, бескрајни плави круг" и "Исидора Секулић".

Годинама је радио као новинар у Зрењанину, а сада живи повучено у родном банатском селу Сутјеска. Целокупан његов књижевни опус, међутим, везан је не само за овај крај, већ и за Херцеговину, о чему за "Новости" каже:

- Рођен сам и одрастао у банатској кући херцеговачких колониста, коју никада нисам напустио. Сада, она постоји још само у моме сећању, и у једној песми Ђорђа Сладоја; песник ју је, стихом саграђену, извео изван времена и пролазности, за шта сам му неизмерно захвалан: када клонем у њој се повратим.

А као читалац, и као онај који пише, код Ћопића сам препознао две теме које су и моја опсесија, и још увек ме непрекидно надахњују: детињство и колонизација. Велики покрет народа назван колонизација, када су после Другог светског рата и ослобођења стотина хиљада породица подигнуте са својих огњишта и пресељене у Панонију, јесте тема коју је управо овај писац увео у српску књижевност (и то баш пратећи досељавање горштака у Банат). Те две теме код мене су се саставиле; колонизацију, њен учинак или последице, посматрао сам детињим очима уживо, у њима одрастао. У Сутјесци једни поред других настанили су се колонисти из Херцеговине, и они из Ћопићеве Босанске Крупе, потом и Далматинци. Све је било део истог света који је заувек остао наш.

Зашто сте се одлучили на живот у банатском селу?

- То је дуг моме детињству. Осећао сам потребу да тај свет сачувам, а чинило ми се да је за то неопходно сачувати његов амбијент: у њему се задржати. У име тога, много чега ћу се током година одрећи почев од станова и послова у градовима. Тек после ћу увидети да сам могао отићи и преко седам часовних зона (код мог пријатеља из основне, који живи у Њујорку), и да бих био једнако удаљен од простора свог детињства, који више ни овде где сам остао не постоји. И наш пашњак, некада игралиште, сада је потопљен, преведен у рибњак, али ни пруге више нема: недавно су почупали и шине и прагове (сада више занесени дечаци, ако их овде буде, оних који од куће беже као ми некада, неће имати куда да у свет оду). И мој банатски завичај, као и онај претходни, херцеговачки, остаје још само у памћењу; све мање је то реално подручје, све више земља из снова и предања. Али, поновио бих свако своје одустајање; везан сам за места на којима сам сневао, где смо сневали.

У роману су своје место добили ваше детињство и гимназијски дани у Зрењанину...

- Кроз то осетљиво и стрепњама изложено раздобље, названо доба Гаудеамуса, пролазило се уз плејаду врсних професора: Лука, Јаничек, Михић, Дуди; неких од њих сећам се овом књигом. Путовали смо возом пуним младости; ноћи су биле тихе, могао се чути славуј, вероватно их и сада има. Са школског разгласа разлегало се опомињуће: "То су били дани". Одједном, нема више ни пруге ни возова, девастирање постаје домаћа реч.

Ваш приповедач у роману почиње да се остварује тек када остане без посла, без каријере, што је наизглед парадоксално?

- Моји ликови покушавају да ухвате, чују, препознају онај унутарњи глас који човека упозорава да не заборави шта му је позвање, да не сметне с ума да живи, то настојање је заправо линија дугог и незавршивог процеса зрења. На том путу посебно место припада такозваном терминалном доживљају: ономе који потреса човека до дна бића, помажући му да досегне нове нивое зрелости; после истинског буђења (за приповедача у роману је то час пропадања бекства од куће) све се указује у новом светлу, и од истих елемената саздаје се нова егзистенција. Кликтај чисте радости људи више нису у стању да распознају; увек суде само по себи, свет је постао сабиралиште лажних представа. Испоставља се да су за мог приповедача најважнији догађаји били они његови поступци који су другима редом до једнога изгледали као промашаји: бекства, откази, падови и повреде, живот на маргини.

Ваша последња три романа као да се ослањају један на други?

- Писац мора из стварности извући нити које у њој почивају непримећене, како би све, уместо случајно и произвољно поређаних слика, призора, догађаја, добило изглед дубље повезаности која је ту и када је не уочавамо. Трилогија је оквир из кога се књиге могу боље сагледати као целина, како су и замишљене, детаљи добијају смисао својим местом у оквиру целине, успоставља се коресподенција фрагмената, мотива, слика, да подручје неупадљивих аналогија дође до израза. Тај ток, непрекидност која тече из књиге у књигу, био би смисао циклуса.

ЗА СЕБЕ ЋУ ИЗМИСЛИТИ СВОЈ ЖИВОТ!

На чему сада радите?

- Не мислим да је добро говорити о плановима (обично се не остварују, нарочито ако се разгласе). Но, могу рећи да одавно желим, повремено и покушавам, да напишем аутобиографску прозу, можда аутофикцију, што је само форма (која ми из неких разлога одговара); међутим, у сваком покушају перо ми одступи у роман. Као да постоји свест о присуству некога ко ми преко рамена завирује у текст који пишем, она свест о оцу, што ме тера на извесна одступања од себе, у нагодбу и са њим и са собом. Тада ваља одустати, како не бих постао један од оних који не пишу сами. Овде бих, за контру, парафразирао једну реченицу Бранка Ћопића: "Ја ћу за себе измислити свој живот!" (Па нека завирују.) Можда сада успем.

ДРУГОВАО СА НЕНАДИЋЕМ, ВИШЊИЋЕМ, БРАТИЋЕМ...

Живите на селу, али ипак успевате да одржавате књижевну комуникацију, посебно дуго сте друговали са Миланом Ненадићем?

- Моја књижевна пријатељства - Мирослав Јосић Вишњић, Сава Бабић, Радослав Братић, Јон Милош, Милан Ненадић - (да не помињемо она у току) су изгледа доживотна. Са Миланом сам се дружио од студентских дана, нарочито у Зрењанину, Сечњу, Темишвару, у Констанци, све до његовог и Илеаниног трагичног одласка. Успостављали смо и неговали књижевну сарадњу Средњобанатског округа и Темишварске филијале писаца, три деценије одржавали "Сусрете писаца са границе" и припремали двојезични часопис "Огледало-оглинда". Са њим је и одлазак у кафану добијао смисао. Милан је један од свега неколика разлога што своје године у Зрењанину не сматрам изгубљеним. Понекад сам склон да помислим како ће се Зрењанин једном сетити да обележи то да је у њему стварао овај велики песник.