"ТРОУГАО ТУГЕ" ЗА ПОЧЕТАК: Отворен Кустендроф, Емир Кустурица поручио - Само борба против зла може очувати уметност (ФОТО/ВИДЕО)

МЕЂУНАРОДНИ филмски фестивал "Кустендорф“, 16. по реду, под слоганом "Уметност изнад свега“ отворен је вечерас на Мокрој гори.

Н. Јанковић

У "Проклетој авлији" приказан је филм "Троугао туге", кандидат за "Оскара" овенчан "Златном палмом" и другим најважнијим признањима. Публика у "„Проклетој авлији", крцатој, наградила је "Троугао туге" дугим овацијама.

Уз младе ствараоце из целог света, оне остварене и награђиване, публику, отварању фестивала присуствовали су Милорад Вучелић, главни уредник "Новости“, Младен Матерић, позоришни редитељ, Славко Штимац, глумац и члан стручног жирија и многи други…

Присутнима се обратила Маја Гојковић, министар културе у влади Републике Србије.

- Ово је једaн од најинспиративнијих културних догађаја у региону, Европи и свету, на коме се слави висока уметност и ауторски филм као њен важан део. Вечерас и наредних дана Мећавник ће бити место сусрета и дијалога филмског умећа и искуства с једне, и нових талената с друге стране. Ово је фестивал који већ деценију и по неуморно зрачи позитивном енергијом и младим ствараоцима даје јединствену прилику да учећи од најбољих стекну нова сазнања и прошире своје видике. Србија има аутентични филмски фестивал који је истински празник уметности - рекла је Гојковић. - "Кустендорф" је од свог настанка сврстан међу најбоље светске филмске фестивале, што је од великог значаја и за афирмацију наше културе и Србије у међународним оквирима. Због свега тога, подршка Министарства културе овом филмском фестивалу неизоставни је део одговорне културне политике и битан подстицај развоју кинематографије. У име "уметности изнад свега“, проглашавам 16. по реду филмски фестивал "Кустендорф“ отвореним!

Публици су се обратили редитељ Рубен Естлунд и оснивач фестивала Емир Кустурица.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Ђубрад за живота и после

Уметност је огледало људског духа, она има способност да нас из реалности преусмери на пут трансцеденцијa. Oна производи узбуђење, катарзично греје душу захваљујући управо уметничком делу које није директно створио Бог или природа, него управо човек инспирисан Богом или самом природом човека. Зашто је овај фестивал створен на месту где су у прошлости, у вриеме отоманске владавине уз ријеку Дрину стизали везири и касније аустроугарски официри најчешће као кажњеници када би у својим земљама направили тежак прекршај или проневеру? Једва су чекали да шмугну из магле Дринског меридијана. Први су сањали сунчане обале Мраморног мора, цугу и наргилу, гуштерање на Сунцу, ови други жељно ишчекивали повратак у рококо Беч да поново плешу по Штраусовим тактовима.

Одакле после свега идеја да се далеко од светла велеграда у ова здања доводе највећи светски, са њима и млади аутори? Пресудна је била вера да свака поезија стиже из пустиње, сада из брдовите пустиње. Дејство уметности је попут литургије будило најдубља осећања учвршћујући често нашу савест која нас свакодневно одржава на нашем животном путу између хаоса и реда. Уметност је светост.

Зашто слоган „Уметност изнад свега“? Због тога што не живимо у времену када цвета уметност коју смо увек везивали за појам слободе, живимо у времену негације стваралаштва и због тога што смо се обрели у свету спектакла медија промене свести о човеку. До половине прошлог века човек је био центар универзума, све док се на сцену нису вратили пројекти еугенике вежбани у току Другог светског рата праћени технолошком експанзијом и чудом која су променила наше навике. До седамдесетих уметност је држала своје мјесто, онда је завладала инсталација као уметност без дела, а за Ендија Ворхола се тврдило да је већи умјетник од Микеланђела.

Не би та тврдња из „Њујоркера“ била узнемирујућа да се нису десиле две ствари. Прво, напуштена идеја да је реализам у уметности настао у грнчарији античке Грчке и да дугује своје порекло занату. Друго, све што се појавило у постиндустријском и данас на западу у постхришћанском друштву, искасапило је идеју да јунаци романа, филмова, позоришта, сликарских дела рефлектују у себи централне проблеме човека и његову побуну као основну карактеристику. У фрагментираном друштву завладали су закони тржишта, али и губитак јунака који обједињује и изражава своје егзистенцијалне, историјске и политичке идеје. Уз ову појаву дегенерисано је и место уметника у друштву.

Међу нама данас нема Емила Золе чији глас је био пресудан да се исправи неправда према Драјфусу и тако оконча срамотна афера и ослободи невин човек. Да ли данас има неко ко вјерује да Јулиан Асанж који се борио за слободу говора може бити ослобођен ако би рецимо велики писац Џонатан Френзен затражио од председника САД Бајдена да сместа ослободи невиног човека? Проблем није само конформизам. Наиме није извесно да ли би евентуална посета Френзена Бајдену било шта променила пошто није сигурно да ли би Бајден знао да ли Френзен долази или управо напушта Белу кућу. Нема више ни филмских звезда, сада има више слика Била Гејтса, Безоса, Илона Маска, Зукербергa и других милијардера него филмских звезда из Холивуда. Богаташима досадило да гледају туђе слике.

Мога друга Џонија Депа је извукао процес са Амберовом и да није и њега би задесила судбина савремених холивудских светаца који су тамо код њих дуго били замена за Светог Николу, Јована… Шта се десило па је уметност изгубила почасно место у друштвеној заједници? То је исто што и питати се зашто у старом Риму није цветала драмска уметност. Читав свет је претворен у колосеум; уметничка дела стижу до нас у партикулама, хиљаде платформи претварају естетику у идеологију и док биоскопи одумиру јер су се филмови преселили у телефоне, а „Нетфликс“, „Амазон“ и хиљаде платформи шаљу своје сигнале људским стадима поручујући да је њихово политичко уверење њихова судбина и никако слобода која се, узгред данас и не спомиње.

Када се неко одважи да врати ту тему на дневни ред, одмах се у близини нађе овлаштени тумач стварности који само потврди да је свима нама најважнија безбедност. Ко је онда заштићен и коме није страна слобода? Привилеговани део чoвечанства који чита књиге, јер је то уметност која не кошта много, дакле успешно измиче тржишту и претварању морала и естетике у идеологију. Има ли уметности која може да спасе свет? Слично се питао Достојевски стављајући лепоту у први план. Када већ спомињемо Достојевског треба споменути дехристијанизацију Запада. И не смемо заборавити да Хришћанство није сплет апстрактних циљева, идеја и погледа на свет, већ конкретност Бога који се оваплотио у људском телу, који нам не даје опис нашег живота, него је он тај живот. А човек и његов пут се учитавају у време као целовитост, јер човек није ни само материјално, ни само духовно и душевно биће. Он је и дух и тело.

Foto: Н. Јанковић

POGLEDAJ GALERIJU

Достојевски је, дакле, понудио визију човека као целовитијег од онога човека кога ће касније друштво препознати као потрошача. У том простору тиња нада да ће уметност као верни пратилац људског духа преживети у побуни младих и у потрази за изгубљеном слободом. Јер многи су свесни да бити потрошач и део мравињака није идеал личне слободе. За религиозне мислиоце важи идеја да ако нема Бога нема ни уметности, ни слободе јер религиозна осећања ове врсте су сестринска веза између два појма. Подела на добро и зло и посебно борба против зла, може очувати уметност. Вера у бесмртност уметника и његовог великог дела је паралелна вери у вечну душу. А шта ако не вјерујемо у поменуте појмове? Неће нас питати. Постепено ће нас, већ прете, претварати из органског у неорганског човјека. И шта онда ако за живота будемо заборавили на смрт!? Подсетиће нас на трагикомичан крај и највећу освету која нас све чека. Дакле умирање ће бити праћено законитостима које не желимо, као што не желимо ни колосеум у кога смо убачени без пристанка.

Једна погребна канцеларија у држави Њујорк је смислила и успоставила дивну методу за обраду људских остатака, под бајковитим називом „Терраматион“ - Терамација, компанија која људске лешеве претвара у компост и добијене супстанце нуди на даље коришћење за предвиђену сврху. У оквиру увођења „новог поретка“, америчка погребна кућа „Ретурн Хоме“ („Врати се кући“) то управо сада ради. С тим у вези, Елена Кондратјева написала је: „Позивајући човечанство да се врати одакле је и дошло, ово погребно предузеће, заправо, једним потезом отвара нову еру у људској историји и пресеца Гордијев чвор филозофске и религиозне природе. Човечанству се нуди „повратак кући“, не у старомодном ковчегу са кићанкама и фанфарама, већ у посебно опремљеним контејнерима, у виду компоста. Тако потврђујући библијску истину о стварању првих људи од глине, праха и изненадне самосвести.

– тело ваше вољене особе ставља се у полуотворену посуду за вишекратну (!!!) употребу, са тацном (као код кућних љубимаца) напуњеном луцерком, сламом и пиљевином, како би се неопходни микроби слободно крчкали и обавили како треба свој посао;

– месец дана касније, добијени „резултат“ се дроби у специјалној дробилици за кости, дајући, према дефиницији проналазача, „кубни метар земље богате хранљивим материјама“ (ово је цитат), који се још месец дана препусти маринирању;

– након овог периода, добијени „компост“ (и ово је цитат) враћа се породици, која може користити супстанцу свог ближњег – „као ђубриво“ (поново цитат).“

Дакле, можете нађубрити свој врт својом вољеном тетком која је за живота била дивна особа и на крају постала ђубре, а ако сте имали ујака који се за живота понашао као ђубре, у његовом случају ни смрт неће довести до промена. Бићете у могућности да бирате јеловник, мама у супи, комшија у сарми, стриц у рибићу. Ако сте гадљиве природе можете продати компост комшији коме је потребно ђубриво.

Дакле ко жели да будемо ђубрад за живота и после смрти? Сви они који раде на декомпозицији уметности.

РУБЕН ЕСТЛУНД: Где је једнакост класа, полова и раса?

- Поздрав свима, знате ме као сценаристу и редитеља филма „Троугао туге“. Жао ми је што овај пут нисам са вама на пројекцији мог филма. Желим да се захвалим Емиру и екипи „Кустендорфа“, чији сам део постао 2019. године уживајући у Мокрој гори. Уочи мог првог доласка, тада, из Мокре горе су звали моју ћерку. Питали су који број скијашке обуће носим? Када сам стигао, цокуле су ме чекале у мојој соби. Био је то леп гест људи који знају колико сам фасциниран филмовима о скијању и да сам каријеру започео баш као редитељ оваквих остварења. Оно што желим сада да вам кажем, ипак се, пре свега, односи на мој филм „Троугао туге“ – рекао је шведски редитељ Рубен Естлунд (48), кроз видео поруку емитовану на великом платну крцате „Проклете авлије“ – Пројекат „Троугао туге“, започео сам пре осам година, када сам упознао своју супругу, а она је модни фотограф. Заинтересовао сам се за њену професију, за индустрију лепоте која је занимљива али је истовремено и застрашујућа. Слушао сам пуно о маркетиншким стратегијама различитих брендова.

Супруга ми је онда испричала причу која ме је привукла, о манекену, мушком моделу. Тај момак је имао 19 година и био је ауто – механичар. Из села у коме је живео, долазио би у град и у једној таквој прилици неко га је питао: желиш ли да радиш као модел? Током наредне две године, а све се за њега брзо одвијало, постао је најплаћенији модел у индустрији лепоте и моде. Радио је кампању за познати парфем, а то је најпрестижнија ствар у свету лепоте. Био је одлично плаћен, билборди са његовим ликом дуго су били на сваком кораку, широм земље. Мени је било интересантно следеће: лепота је постала валута која уздиже на друштвеној лествици. Без неких знања, без образовања, он је „добио на лутрији“. У 21. години попео се високо у друштву, његов живот се потпуно променио. Тада је схватио да губи косу, да ћелави.

Естлунд се заинтересовао, шта ће се са јунаком модерног доба десити?

- Ћелавост је била први сигнал назадовања, претња. За људско биће, силазак низ друштвену лествицу, пад, много је тежи од успона. Наш јунак је отишао код свог агента, који му је рекао, да му остају још највише две године каријере и да зато ствари треба убрзати. Морамо да те „ребрендирамо“, рекао је. То су урадили тако што је наш модел поред себе добио такође „брендирану“, познату девојку. Тако је економија створила „брендирани пар“, захватила је најдубљи део бића. И то је данас прихваћена појава - додао је Естлунд – Људи моје генерације, рођени седамдесетих, ово не прихватају, питају се, где је ту љубав? Али када ову причу испричам млађима, „миленијалцима“, за њих је појава „брендираних парова“ сасвим у реду. Догодила се, дакле, промена у виђењу партнерских односа. Агресивни капиталистички систем у коме живимо отуђује људе, а некога поред себе можемо видети као производ. Мени је добро позната марксистичка теорија, али нисам створио глупи левичарски, ни десничарски филм. Избегао сам те фиоке, остао сам отворен, држећи се сопствене тачке гледишта, а верујем да ће и публика имати доживљај попут мог.

Духовит и сатиричан на рачун све богатије касте либералних богаташа, „Троугао туге“ истражује меру односа вештачке лепоте и богатства са једне стране и оне „лепоте која ће спасити свет“, о којој је писао Достојевски. При том, он сецира срамну разметљивост добитника у либералном капитализму, која осим себе саме, забаве и срамоте коју доноси, нема никаквог бољег и узвишенијег циља. Нарочито нема једнакости класа, полова и раса. А ни социјализам у новом руху, још није на видику.

БОНУС ВИДЕО - ДА СЕ УГЛЕДАМО НА САВИНЕ ВРХОВЕ: Светосавска академија у Беранама, говорио и Матија Бећковић

Препоручујемо

Култура

0 1

СВЕТ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ И КОРПОРАЦИЈА: Фестивал се не прилагођава онима који у филму виде само робу

18. 01. 2023. у 16:16

Култура

0 0

ЕМИРУ КУСТУРИЦИ УРУЧЕНА НАГРАДА "ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ": "Жири је оценио да постоји подударност између њих двојице"

10. 01. 2023. у 16:20

Култура

0 1

ЋУПРИЈА СРПСКОГ СПАСА: „Велика награда Иво Андрић“ у Андрићграду уручена Мирославу Максимовићу и Јевгенију Водолазкину (ФОТО)

10. 01. 2023. у 14:04

Култура

0 1

КУСТУРИЦИ ЗЛАТНИК СА МЕДАКОВИЋЕВИМ ЛИКОМ: У Градској кући у Новом Саду 10. јануара биће уручено престижно књижевно признање

05. 01. 2023. у 13:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације