У СВАКОМЕ ОД НАС ПОСТОЈЕ И ШУРДА И ШОЈИЋ Интервју Синиша Павић: Тешко је данас бити оптимиста, али ја јесам

СВЕ што је изашло из пера Синише Павића позлатило се. Почео је романом "Вишња на Ташмајдану", па створио огромно ТВ дело. На Телевизији Београд се први пут појавио серијом "Дипломци", сценариста је "Отписаних" (првих тринаест епизода), "Позориштa у кући" (двадесет седам епизода), филмова "Лаф у срцу", "Тесна кожа", "Чудо невиђено". Aутор је најгледанијих серија у историји РТС - од "Врућег ветра", преко "Бољег живота", "Срећних људи", "Породичног блага", "Стижу долари", "Беле лађе", до "Јунака нашег доба".

Фото: Принтскрин/РТС

Судија са 24-годишњим пензијским стажом и сјајни хроничар савременог доба, чија уметничка каријера траје већ пола века, и даље је присутан на малим екранима. Његове серије се репризирају, а најчувеније реплике из "Врућег ветра", "Лафа у срцу", "Беле лађе" и још сијасет остварења постале су део опште културе. Павић је данас напунио 90 година.

Рођендан прославља у кругу породице и пријатеља у Власотинцу, где већ годинама живи.

Мислим да ће ме добро оценити, мада живот још није завршен. Коста има 14 година и иако још нема право гласа, о деди мисли сасвим добро, а ни снаја нема примедаба.

* Постоји ли тема на којој бисте желели да радите а још нисте стигли?

- Постоји период биолошке зрелости када сте најплоднији, а сигуран сам да не бих могао да направим ишта боље од оног што сам урадио. Отишао сам у пензију пре 24 године, а никад нисам живео као пензионер. Био сам активан до пре годину дана, када сам завршио серију "Јунаци нашег доба". Нисам имао времена за одмор, а сада желим да се вратим неким књигама, да уживам у природи и проводим више времена са супругом. Желим да надокнадим све што сам пропустио због посла.

*Створили сте волуминозно дело, а шта бисте ви издвојили од онога што сте написали?

- После толико година вратио бих се "Вишњи на Ташмајдану". Од тог романа је зависило да ли ћу бити писац или не. Књига је наишла на изванредан пријем публике, није било књижевне критике у којој није похваљена. Импоновало ми је то што је изашла у "Нолиту" у платненом повезу, као и тираж од 5.000 примерака који је распродат за месец дана. Снимљен је и филм. Али, за мене је тај роман много значајнији, јер ме је довео до будуће супруге. Љиља је хтела да ме упозна након што га је прочитала. Пронашли смо се на емотивној линији. Уз њу је све постало лакше.

*Гледате ли серије које сте снимили?

- Имам одлично памћење и све своје серије знам готово напамет, додуше, не баш дословце, као што је Пушкин знао своје песме. И поред тога, волим да их после неког времена погледам.

*Како сте постали сценариста?

- После "Вишње на Ташмајдану" нисам ни сањао да ћу радити још неки филм, али ме је редитељ Мића Милошевић наговорио да напишем нови сценарио. И, догодило се оно што се током снимања често дешава: Почели су да ми преправљају текст. Рекао сам да то не може да се ради, али Мића је гурао своје. Васко Попа ме је својевремено посаветовао да се држим свог текста, јер је свака реченица у њему важна. Тражио сам да ме избришу са шпице. Филм "Није него" је добио сребрну "Арену" на Фестивалу у Пули, Мића је инсистирао да ја примим награду, али нисам хтео да изађем на бину. Било му је жао због тога. Да бих поправио односе са Мићом, написао сам сценарио за филм "Лаф у срцу". Филм је направио невиђен бум, само у Београду је имао 330.000 гледалаца, али је опет било ошљарења. Обећао сам му још један сценарио, под условом да ми не дира текст. Овога пута, Мића се тога држао. "Тесну кожу" је снимио за 23 дана, а филм није изашао из београдских биоскопа шест месеци. Имао је пола милиона гледалаца само у Београду.

*Како је дошло до сарадње са редитељем Живком Николићем?

- Намеравао сам да се вратим књизи, када ме је продуцент Никола Поповић замолио да напишем сценарио за сјајног редитеља кога није занимала биоскопска публика. Филм "Чудо невиђено" је био прекретница у Живковом животу. Почео је да пише сценарија за своје филмове. Живко је био духовит, али није веровао да уме тако да пише. Памтим га како стоји на улазу у биоског "Јадран" и посматра колико гледалаца улази да види његов филм.

*Зашто сте одустали од писања филмских сценарија?

- Није ми жао што сам писао сценарио за "Тесну кожу" и "Чудо невиђено", али то је средина у којој понекад сви знају више од писца сценарија и где се не можете изборити за аутономност свог дела. У то време почели су да ми нуде да пишем за телевизију. Заобилазио сам такве понуде, све док ме Љиља није убедила да их прихватим. Објаснила ми је да нигде нећу имати такав контакт са публиком као на телевизији. Написао сам "Дипломце", а онда сам радио неке лакше ствари - писао дијалоге за "Отписане" и двадесетак прича за "Позориште у кући". Колико је Новаку Новаку било тешко да за сваку епизоду нађе нови догађај, мени је било лако. Имао сам помоћника - Љиљу која је теме сипала као из рукава.

*Да ли у неком лику, а тешко их је све побројати, постоји макар делић вас?

- У свакоме од нас постоји и Шурда и Шојић. Да нисам правио глупости као Шојић или да нисам био незадовољан као Шурда, вероватно ти ликови не би били уверљиви. Нисам био задовољан пословима које сам радио пре него што сам се запослио у суду. Морао сам да се запослим чим сам завршио факултет и да помогнем оцу који нас је школовао у дуговима. Нисам могао да бирам. У "Дипломцима" сам пренео искуство током приправничког стажа у великом предузећу "Инвест-импорт", позоришни комад "Полтрон" сам написао на основу онога што сам доживео у предузећу "Србокотекс", које се бавило откупом коже. Шурду сам носио у себи. Нисам Мацола, али ме ту и тамо има у још неким ликовима.

Синиша Павић / Фото В. Данилов

*Шта све може да се каже кроз хумористичке серије? 

- Комедија не мора да изазива буран смех, већ може бити написана тако да се гледа са осмехом и да има лагане балончиће који држе радњу да не потоне у драмску дубину. Најбољи је спонтан смех који излази из мисли. Ако се анализира Шојићев начин говора, поглед на свет, окружење, друштво, ниједна реченица није без репа и додатног значења. Мислим да ће због тога његов лик бити дуговечан и занимљив за нове генерације.

*Да ли вам је жао што сте због телевизије занемарили ваш почетни корак у литератури - роман?

- Жао ми је, али и није. Оно што сам урадио са "Вишњом" не бих успео да поновим. Све оно што сам намеравао да напишем у књигама, урадио сам за телевизију. Мој рад на телевизији је, заправо, непрекидан низ романа. "Бољи живот" и "Срећни људи" имају неколико романа уплетених у радњу. Многи ликови из мојих серија се памте - Шојић живи 42 године, а Шурда 45, што је огроман период за овакву динамику промена у свету, начину живота, естетици. Не може све да се уради у животу и колико год да сам радио, морао сам нечег да се одрекнем.

*Као судија били сте сведок многих људских драма...

- У судници се као и у болници најбоље упознаје сва горчина и сложеност живота. Избегавао сам да буквално преносим оно што сам професионално сазнао, али стотине занимљивих људи које сам упознао продирали су у текстове из моје подсвести.

*Давно сте рекли да не знате да ли имате снаге да се вратите свом завичају Далмацији једног дана макар помоћу писања...

- Није реч о завичају, већ о детињству. После много година отишао сам у Сињ са женом. Нисам био тамо од 1938, када смо избегли. Моји родитељи нису били живи. Било ми је тешко када сам видео кућу у којој сам рођен. Прашина је одједном обрисана са сећања. Те ноћи нисам спавао. Никад нисам имао однос према Сињу као месту где бих могао да обновим свој живот. Мој језик је српски, себе сматрам српским писцем, без обзира што сам рођен у Далмацији и што ме је крстио католички поп. Далмацији бих могао да се вратим кроз књигу о људима који су дошли у Србију и постали јунаци мог живота. Од здравља зависи да ли ћу се у то упустити.

Фото: В.Данилов

*Мало је познато да сте први књижевни успех постигли као гимназијалац...

- Имали смо одличног професора српског језика др Илију Мамузића, који је у нама будио љубав према књизи. Када је дошао у нашу школу, добио сам прву награду на градском такмичењу. Новчани део је био 1.000 динара, док је мој отац месечно зарађивао 1.500. Половину награде сам дао тати, а за други део сам одвео цео разред на шампите. Писац Слободан Селенић ишао је у исту гимназију. Иако се касније нисмо често виђали, однео сам му први роман у рукопису. Досадило ми је да "Вишња" чами у фиоци код неког издавача, па сам га замолио да ми помогне да га објавим. Селенић је већ био етаблиран у друштву. Допао му се роман, рекао је да ће да проћи "као метак". Отишли смо у "Нолит", Васко Попа је био уредник...

*Кад бисте нешто могли да промените у животу, шта би то било?

- Никад нисам размишљао о томе да нешто променим у животу, али кад бих могао да нешто скоцкам другачије, волео бих да сам могао родитељима да вратим макар делић онога што су ми дали. Добро је кад можете да им покажете да њихов труд није био узалудан. Мајка је рано умрла, а отац - три месеца пре него што сам упознао Љиљану. Био би сретан да је дочекао унука.

*Шта је ваш мото у животу?

- Ратне и поратне године развиле су у мени особине које бих назвао стоицизам и скромност. Стоицизам се кратко може изразити у слогану: Да не кукамо. Никад нисам чуо родитеље да се жале и свађају због мука и напора који су их сналазили у животу. Све су стоички подносили. А израз "да не кукамо" био је слоган у то време популарне књиге "Педагошка поема" коју су готово сви млади читали. Што се скромности тиче, окупација и доста поратних година биле су обележене трајном оскудицом и буквално сиромаштвом огромног броја људи. Све што памтимо као лепо, угодно, укусно, оно што обогаћује живот, постало је за нас нешто "предратно". Изрази предратни хлеб, предратно месо, предратна чоколада, предратно кисело млеко, дуго су још били у употреби и после ослобођења. Кад су црвеноармејци и партизани ушли у Београд, народ је износио пред њих све што има да их нахрани. Били су гладни и исцрпљени, нарочито партизани. Запамтио сам да су сви износили само качамак. Мој животни мото би се могао сажети у мудру изреку искуства: "Није богат онај који много има, него онај коме је мало потребно за добар живот." Ово је постало саставни део моје психе и карактера и пратило ме до данашњих дана. Ако је фашизам нечему научио нас који смо га преживели, то је колико је живот леп, богат и колико је слобода драгоцена. У добрим периодима то се често заборавља.

Фото: В.Данилов

*Имате ли утисак да фашизам поново оживљава? 

- Никада он није био потпуно уништен. Антифашизам у Европи никада није био апсолутан. Није га ни било за прве две године Другог светског рата, а ни Хитлер није био једнако крвожедан према свакоме. За западне земље он је био само геополитички противник. Дубоки ужаси које је произвео почињени су у источном делу Европе. Он је прецизно навео које народе намерава да истреби. Готово сви ужаси нацизма почињени су над Јеврејима, Русима, Пољацима, Србима и Ромима. Био је то расни и цивилизацијски сукоб титанских размера. Кад је Црвена армија ослободила Аушвиц и кад су се ти ужаси открили, најпре су изазвали неверицу и проглашени за пропаганду. Али, фашизам је тада већ био уништен а појавио се нови геополитички противник и то у срцу Европе. Фашизам више није био опасан, већ можда користан тајни савезник у борби против новог противника. Сачуване су формације заробљених јединица Вермахта у логорима и искоришћени сви кадрови који су могли наудити новом противнику у обавештајним и другим тајним службама.

*Како се то рефлектује на ово време?

- Отуда данас покушај ревизије историје. Отуда коришћење фашизма у разним облицима и код протеривања Срба из Хрватске, што је у ствари рецидив усташког фашизма. Отуда одједном терористичка организација на Косову постаје ослободилачка армија Косова. Отуда су следбеници Бандере окићени кукастим крстовима у Украјини. Ратни фашистички злочинац Бандера забрањен је у Пољској, јер је убио 150.000 Пољака и Јевреја, али је добар за Украјину и користан у борби против новог геополитичког противника. Нажалост.

*Јесте ли и поред тога ипак оптимиста?

 Тешко је данас бити оптимиста, али ја то јесам. Ако смо преживели главног аутора, можемо се надати да ћемо преживети и ову тужну реплику.

Foto: Фото: В.Данилов

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације