У СВАКОЈ ПОРОДИЦИ ТИЊА НЕКИ БОЛ: Норвешка списатељица Вигдис Јурт, за "Новости", о књигама "Наслеђе" и "Да ли је мајка мртва"

НАЈНОВИЈИ роман познате норвешке списатељице Вигдис Јурт, објављен на српском, "Да ли је мајка мртва", садржи једну митску сцену: у завејаној шуми лос се залеће на дрво поред колибе, из које га посматра главна јунакиња Јохана, и удара све док му не отпадне стара кожа, уз ужасну бол и пуно крви. Сцена асоцира на болну трансформацију кроз коју мора да прође и Јохана да би одбацила прошлост и наставила живот.

З. Јовановић

- У стварном животу имала сам колибу у шуми и заиста сам видела лоса како то чини. Било је импресивно! Гледала сам и мислила: "Како би било добро кад би и за мене било тако једноставно, кад бих могла и ја да прођем кроз такву бол и изађем слободна."

Оба њена романа, која је код нас објавио "Штрик" - "Наслеђе" и "Да ли је мајка мртва", говоре о породици. У "Наслеђу", после смрти pater familias, док остали деле имовину, Бергљут само жели да јој породица призна како је била жртва сексуалног насиља. У књизи "Да ли је мајка мртва" сликарка Јохана после три деценије враћа се у Осло због изложбе и жели одговоре од мајке, али ова одбија контакт.

- Код нас у породицама има доста насиља. Интимни односи и наслеђе толико су дубоки да, ако их не средите, упадате у насилност. Било би добро када бисмо, као лосови, могли да одбацимо стару кожу, старо бреме и закорачимо у нови живот. Али то није једноставно.

о И ауторитарни отац у вашем роману такође је жртва ауторитарности своје мајке. Круг се изгледа изнова понавља...

- Постоји изрека у Норвешкој: "Имам проблем са мајком који не могу да решим, па ћу га пренети на своју децу."

З. Јовановић

о Мислите ли да је у детињству однос детета са мајком важнији него са оцем? Да је мајка нека врста "последње одбране" кад све остале падну?

- То је тешко рећи пошто у Норвешкој имамо доста жена на моћним позицијама. Друштво тежи једнакости, па је незахвално рећи да бити мајка значи нешто посебно. Осим тога, код нас и мушкарац може да буде "мајка", може да купи јајне ћелије и оде у Индију и нађе сурогат мајку. Данас је чак проблематично рећи "мајка". Неко ко не жели да буде ухапшен користи синтагму "примарни старатељ".

о Како то изговара дете са две године?!

- Не знам како неко ко користи јајне ћелије из Америке, своју сперму и сурогат мајку из Индије жели да га дете зове. Претпостављам, ипак, "отац". Али, ако причамо о биолошкој мајци, беба се као фетус развија и расте у њеном стомаку, она га рађа у болу, дете долази на свет и интуитивно осећа: "Ако ова особа не буде бринула о мени, умрећу." То мајкама даје пуно моћи у односу на дете. Доста жена из генерације Јоханине или мајке у "Наслеђу", једину моћ коју имају јесте она над децом. Нису имале ни економску моћ, ни позиције у друштву, морале су да траже новац од мужа... Многе пре тога нису биле ни искрено вољене. Седела сам у кафеу, поред мене је била млада мајка са бебом од неколико месеци, која је плакала кад ју је ова оставила код пријатељице да оде у тоалет. Млада мајка се озарила, била је срећна јер беба без ње не може. Очигледно је да ту младу мајку пре ове бебе нико није безусловно волео. Такве мајке желе да до краја буду потребне својој деци, да се ова никада не осамостале. Зато стално са собом морате да водите дијалог, да се преиспитујете.

о С обзиром на то да у Норвешкој тате могу да буду и маме, како то утиче на самоупоздање и одрастање детета?

- И то је тешко рећи јер још немамо истраживања. Овај феномен је врло млад, а породична култура другачија него у другим земљама, нпр. у Србији. Наша министарка културе је лезбијка и има дете са човеком који живи у геј заједници, па је дете једне недеље са мајком, а друге са два оца. Мислим да хомосексуални парови са децом покушавају да у свом окружењу имају доста жена, да се деца не би осећала ускраћенима и да се не разликују од деце из традиционалних породица. Тек за 10 година заправо ћемо знати какво им је било одрастање.

о Да се вратимо на Јохану. Зашто јој је било важно да се после три деценије увери да је мајка, док је она била дете, заиста била несрећна и злостављана?

- Немам контакт са својом мајком и она не жели да ме види. Последњих година размишљала сам о стварима о којима нисам као млађа. Када је почео Други светски рат, моја мајка је имала шест година и четворо браће и сестара. Живели су на северу Норвешке, према Русији, где је целе године све под снегом. Троје најмлађе деце, међу којима и моју мајку, родитељи су послали у средњу Норвешку, код ујака, па је пет година живела одвојена од породице. То је морало за њу да буде веома болно и зато ме је инспирисало да напишем причу која има сличне елементе. Али Јохана је ускраћена за многе одговоре, па и како се мајка осећала због онога што је преживела. Када има такву празнину, човек стално трага за одговорима који би је попунили.

о Слажете ли се са Толстојем да је свака несрећна породица несрећна на свој начин?

- Не постоји сасвим срећна породица. Све имају неке изазове, поделе, у свима тиња неки бол. Доказ да ни све несрећне породице нису несрећне на свој начин јесу моје књиге и људи који их читају и у њима проналазе своје животне ситуације.

о Да ли ваша деца читају ваше књиге?

- Старији син има 42 године и уопште не чита, а и када би читао, не би читао "женске књиге". Не знам да ли их ћерке читају. Никада их нисам питала, оне о томе нису причале. Имамо неку врсту "завета ћутања" и за трпезаријским столом разговарамо о другим темама. Мислим да је за њих већ довољно тешко то што су моје кћерке.

о Чула сам да волите Кнаусгора, зашто је он важан?

- Не знам колико је важан, знам само да стално желим да га читам још и још! Била сам у почетку скептична према некоме ко у шест томова описује свој живот, а онда сам саму себе изненадила. Нисам могла да станем, усисале су ме његове књиге.

о А нобеловац Јун Фосе?

- Веома га волим, за његове књиге морате да будете концентрисани. Исто смо годиште. Сећам се, имали смо 23 и била сам дебитант на семинару на ком је учествовао и он. Тад сам написала прву књигу за децу, а он је имао постмодернистичко дело, као одговор на Стендалово "Црвено и црно". У то време нисам знала ни ко је Стендал. Дошла сам трудна. Кад су ме питали шта сам ја написала, смешно је зазвучало "Пеле-Рагнар у жутој кући", али био је то добар начин да уђем на литерарну сцену и ником не будем конкуренција. Фосе је славу постигао драмом "Неко ће доћи (да дође)", а глумци су у позоришту коментарисали: "Неко ће доћи да заспи." То је та Фосеова амбиваленција, или ћете ући у његов универзум или га нећете волети.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације