У ШУМИ НОВОГ МОЖЕ ДА НАМ ИЗМАКНЕ БИТНО: Мирослав Мића Карић, историчар уметности и кустос, говори за "Новости"

САМО име Лазара Трифуновића, историчара уметности, ликовног критичара, музеалца је изузетно значајно, па је и велика част добити награду која то име чува, сматра Мирослав Мића Карић.

Фото Тања Дробњак

За овог историчара уметности и кустоса београдског Музеја савремене уметности, признање Културног центра Београда, а које се додељује безмало три деценије, носи и додатну одговорност због угледа претходних лауреата, који су дали свој допринос подизању професионалних стандарда наше ликовне сцене.

- Морате да правдате то због чега сте награђени, а у исто време да сва своја искуства и знања континурано унапређујете. Када сам конкретно ја у питању, то ме обавезује да промишљам шта је улога кустоса у нашој пракси, не само у уметности, већ и ширем јавном и друштвеном контексту - истиче, у разговору, за "Новости", Карић коме је признање додељено јуче за текст у каталогу изложбе "Студија случаја" Биљане Ђурђевић (Салон МСУ), чији је био кустос, а у коме истиче како уметница развија "концептуалне потенцијале класичне слике".

На који начин ова ауторка спаја за многе опречне појаве- слику и концепт?

- Биљана Ђурђевић полази од медија класичне слике, али је промишља у једном ширем пољу. Она бира препознатљиве, иконографске матрице и моделе из историје уметности као базу, полазиште, идејну основу, за надоградњу која је њена рефлексија неког феномена савременог тренутка и данашњице. Ради то врло вешто, пре свега захваљујући одличном, свестраном познавању историје сликарства, проучавању дела великих мајстора, али и истраживању одлика друштвеног тренутка и културних прилика одређених епоха, од ренесансе и барока, до модерне и авангарде. У тој ширини ерудиције прави пажљиве изборе од чега ће поћи, на шта ће реферисати, како ће то користити као концептуални оквир за тему којом се бави. А та тема је код ње присутна од самог почетка, а реч је о студији људске природе, сложености и комплексности психолошких односа, које ми као појединци, или колективно, успостављамо са различитим друштвеним системима и поретком света који нас окружује.

Шта говори то да су у 21. веку код нас и даље непомирљиве струје које се залажу за концепт, односно слику?

- То су старе и безразложне непомирљивости. Оне настају из различитих перцепција тога шта јесте уметност, односно шта она није. Да ли је то класична слика, или чист концепт, односно уметничка пракса која више инсистира на идејама и менталном процесу, што за многе остаје и даље неразумљиво. Биљана Ђурђевић је показала да је итекако могуће помирити та поимања уметности. Када размишљам о тим непомирљивостима, у било ком медију, намеће ми се да оне потичу из сфере идеологије, односно припадности различитим световима.

Награда "Лазар Трифуновић" додељује се и за критичко мишљење, а како се тренутни недостатак критике, одражава на културну и уметничку средину?

- За критичке осврте има мало простора у медијима. Половином двехиљадитих постојало је неколико часописа у којима су се објављивале ликовне критике, а више их је било и у дневним новинама, недељницима, магазинима. Мора да постоји критичка рефлексија онога што јесу уметничке продукције, што је стање сцене, која је динамична и развија се у различитим правцима. Без тога нема развоја, јер онда пролази без икакве критичке опсервације. Знамо шта је последица - хетерогеност и једно поравнање. Али, такав је савремени тренутак, и то није нешто наше, локално, већ се односи на цео свет.

И видљиво је и на великим, светским ликовним смотрама...

- То је једна шума, магла, конфузија... У тој хиперпродукцији и акумулацији, измиче и нешто што може да буде битно, јер не може да се искристалише на прави начин, уз критичку дистанцу, разматрање. Уочљива је и хиперпродукција догађаја, не само садржаја.

Да ли због тога нису уочљиве појаве у уметности?

- Много је малих појава. Из тог разлога нисмо у могућности да јасно видимо оно по чему се ово време издваја, што ће у будућности можда бити препознато као важан феномен, идејни правац. То се сада не види, јер је преинтензивно, јер је превише тога.

Фото Тања Дробњак

Да ли се код нас може издвојити нешто на нивоу појаве?

- И то је лакше било почетком девехиљадитих, када сам као доминатно уочио да се млађи уметници генерацијски повезују, праве неке своје колективе, удружења, узимају "ствар у своје руке", праве галерије... Оно што је сада карактеристично, а повезано је са нашом свакодневицом, је коришћење друштвених мрежа и нових медија, посебно у раду младих уметника. Реч је о начину на који они презентују визуелне садржаје. Кажу да је нешто "сликабилно", ако може да се "спакује" у тај квадрат Инстаграма. То све изгледа фантастично, када на мрежи гледате извештаје са изложби или радове, али недостаје бављење концептом, дубина промишљања. Све је лепо, допадљиво, комуникативно, може да се дистрибуира, "лајкује", али остаје по површини.

Пре неколико месеци Демјан Херст је спалио део својих радова и сместио их на НФТ. Шта ће се десити ако уметност крене тако да прелази у виртуелни свет?

- Не познајем довиљно феномен НФТ, све је то удаљено од мене. Поглед ми је усмерен ка нечем што је везано за реалност. Бавим се идејом шта је уметност и њена срж, концептуалним оквирима нечијег рада, а не у ком је формату то пласирано, нити да ли то што је пласирано у неком формату може да буде сведено на валуту. У овом тренутку мислим да ништа није добро везано са тим, јер иде у правцу комерцијализације.

Како оцењујете тренутну ситуцаију на нашој ликовној сцени?

- Пандемија короне одразила се и на ликовни живот и професионално функционисање институција, али срећом то није много дуго трајало. А када се све отворило, реализовали су се и пројекти који су били на чекању, као и нови, па је дошло до хиперпродукције. То је донело многобројне нове изложбе, али и отварање нових простора. Тако да је сцена била врло динамична и хетерогена, уз старе бољке које се односе на финасирања и продукционе могућности. Ипак, прошле године као да се све стабилизовало, па је и у институцијама и у независном сектору, било занимљивих поставки, и самосталних, и групних, и ретроспектива, али и тематских. Посебно је била интензивна излагачка активност у Новом Саду, који је био Европска престоница културе. За сваког је било понешто. Наш музеј је реализовао две велике изложбе, Ервина Вурма и Мрђана Бајића, а у Салону смо имали, поменуту изложбу Биљане Ђурђевић, али и Сање Латиновић и Немање Лађића, које су ушле у ужи избор за "Политикину" награду.

ГЛОБАЛНА ЕСТРАДИЗАЦИЈА

ДА ли је недостатак критике последица кризе мишљења, кризе ауторитета, стваралаштва?

- Глобални феномен је да се све своди на лепршавост ПР текстова, или се то пребацује на терен естрадизације. Није тачно да нема простора, ни интересовања за нешто што је озбиљан, критички дужи текст, али нажалост, не добијамо трку са нечим што је лак садржај у медијима, што наводно привлачи већи број људи. То се дешава последњих десетак година.

ОТВАРАЊЕ РИЗНИЦЕ МСУ

СА колегиницом Сенком Ристивојевић урадили сте изложбу "Ствари свечане-ствари вибрантне", где сте истраживали богатство збирке МСУ. Шта вам је то лично значило?

- Право уживање у истраживачком раду! Иако сам и даље највише заокупљен савременом продукцијом, то ми је изузетно важно. Већ сам у оквиру изложбе "Аквизиције", у сегменту везаном за портрете, покушао да направим дијалог између историјског и савременог. У том контексту и видим свој даљи кустоски ангажман и развој, у отварању те ризнице. Оно што смо "загребали" изложбом "Ствари свечане-ствари вибрантне" у Легату Зорић-Чолаковић, могло би да постане један поптуно нови терен откривања, али и повезивања различитих пракси, феномена и идеја.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације