КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Постоје само речи

НИКОЛА Вујчић и у својој новој збирци поезије "У једном дану" ("Архипелаг" 2022), особиту пажњу посвећује стваралачком процесу, стиховима, речима, бићу ствараоца.

Фото: Приватна архива

Већ у уводној песми лирски субјект стваралац представља сву интимност настајања песме и потпуној, добровољној и нужној усамљености. Све што је ван речи растерује стихове, тешка и болна песничка приношења. У том процесу, потребно је, каже лирски субјект, да и сам на себе заборави. Његово непостојање у том тренутку гарант је настанка песме, испуњавања белине хартије која тада "шкрипи као снег. "Потом, по њеном настанку, а пре него што она започне самосталан живот и у независности од било чега крене у свет, стваралац се удваја - на оног који пише и на оног који чита. Мери раздаљине између та два ЈА са брижношћу размишљајући о њима, као и о блискости између песме и читаоца. На основу наведеног закључујемо о деликатности тих релација и жељи песника да оно што је у живот пустио буде прихваћено с топлином и разумевањем. Зато се он са стрепњом и надом читаоцу обраћа са ти и то наставља да чини и у песмама које следе.

Оне се базирају на сећањима, а сећања на речима. Само су оне услов настанка песме - и Бог. Он је, видимо то читајући ову збирку, невидљив, а свеприсутан. Знамо то по топлини међу длановима:

"Унутра, у топлом лелујању ваздуха је Бог. / Видео сам га, једном у цркви, давно. / Још сам био дечак, а и он је био / мали, ситан, једва сам га приметио. / Толико ми је близу пришао, / да га не бих видео. Осетио сам само / дах како пуни ту малу празнину /између дланова. ("Руке"); или пак док гледамо увис у плаветнило Божје кошуље: "Гледајући увис / не видим Бога. / Видим само његову плаву кошуљу / окрпљену облацима ("Сагласност").

Фото: Промо

Лирски субјект стваралац мисли непрестано на дело Створитељево и на знатност коју нам је он даровао с језиком и могућношћу именовања. Да, у речима је све. Зато, колико блажено може бити њихово биће - у стварању и у љубави - толико може бити и опасно у неповлашћеним просторима у којима дар именовања бива злоупотребљен. Стога, ко би нас у временима у којима претеже зло, које је циклично, упозорио на подивљале речи, до песник: "Чувајте се речи које подивљају / којима порасту канџе / и сваког разговора који је као кавез / у коме ричу лавови уместо нас / а змија испод сваке речи спава / чувајте се / од првог дана / и тако / све до данас / и кроз сва времена ("Први дан").

Разматрајући значај светлости, све њене појаве, као и стихијност, искључивост ватре иза које никада не остаје ништа, лирски субјект константно бруши своју осетљивост за оно што је особито важно - за разлике. О њима никада не престаје да размишља јер је та врста осетљивости важна за стварање. Отуда остаје увек запитан над разноликошћу садржаја једне те исте речи. Ако су исувише различити, заиста могу бити извор неспоразума, за некога прејаки, чак фатални, а некада могу бити плодотворни, на Божји начин - у животу, када зло мирује, а у поезији, када се траже и дозивају, када се сопственом логиком, уз треперење усамљеника, уплићу у шкрипу снега, на папиру.

Збирком "У једном дану" Никола Вујчић нас на високоуметнички начин подсећа да речи јесмо, да би због тога требало да свеприсутном, а невидљивом Богу будемо захвални у сваком дану, да се не споречкавамо: "Јесмо ли се ми то, опет, споречкали? / Реч на реч, реч кроз реч, као игла! / Реч поред речи, о како звечи / кад се реч пред реч испречи! // Каква нас је то казна стигла? / Па од тих речи и ми јесмо, / од њиховог звука и плетива! ("Помирење")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације