ТВ ВОДИТЕЉКА КРУНА УНА МИТРОВИЋ, О ЖИВОТНИМ ИЗАЗОВИМА, ПОДРШЦИ ПОРОДИЦЕ, МИЛОМИРУ МАРИЋУ... "Нисам хтела камере, али су камере хтеле мене"

ВЕРУЈЕМО да сам човек прави своје изборе.

Фото: Приватна архива

Круна Уна Митровић (19) изабрала је да буде борац када је са само 12 година оболела од Буркитовог лимфома. Храбро се суочила са изузетно ретким малигним карциномом лимфног система и победила. То јој је дало ветар у леђа и све што је следило прихватила је са већом жељом да успе. Када јој је живот приредио ново изненађење, понуду да буде водитељка, Круна Уна је прихватила изазов и за кратко време постала круна јутарњег програма Хепи телевизије. Већ неколико месеци, раме уз раме са Миломиром Марићем, буди гледаоце у емисији "Добро јутро, Србијо" и разговара са најеминентнијим личностима наше јавне сцене. За себе каже да је поуздана у кризним ситуацијама, увек позитивна и храбра.

- Волела бих да имам мало шири фокус, да уочавам више детаља, и бољу организацију, мада добро се сналазим у сталним променама и хаосу - прича за "ТВ новости" Круна Уна Митровић.

Фото: Приватна архива

Веома сте млади, а већ сте много тога проживели и чак победили опаку болест. На који начин из садашње перспективе гледате на то животно искуство?

- Изазови или искушења су нам дати према мери коју можемо да поднесемо. Сигурна сам да ми је то искуство требало и да ме је формирало у важним и осетљивим годинама. Сада на то гледам као на нешто што је било, прошло и захвална сам.

Како вам се указала прилика да будете водитељка Хепи телевизије?

- Свако има своју причу о почетку, а моја заиста креће игром случаја. На ТВ Хепи сам дошла као гост, баш у емисију коју сада водим. Дошла сам са својим другарима да се борим за глас правде и за другачију истину од пласиране у том моменту - то ми је иначе у опису личности. Веома сам осетљива на неправду. Неко од људи са ТВ Хепи ме је приметио и контактирали су ме. Тада сам још ишла у гимназију и имала сам потпуно друге планове за себе, а једна од опција је била да упишем Правни факултет. Никад нисам желела да будем водитељка нити сам о томе размишљала. Заправо, нисам никада видела себе као јавну личност и испред камера. Моје радно искуство пре овога не постоји, из ђачке клупе сам добила посао и у исто време постала студент. Уписала сам Факултет за дипломатију и безбедност, који сам желела, и већ сам дала прву годину.

Шта су породица и пријатељи рекли када сте им саопштили да ћете да радите на телевизији?

- Моји родитељи су одувек имали доста поверења у мене, не знам како сам то заслужила (смех). Када је рад на телевизији постао тема, пустили су ме да донесем одлуку. Били су подршка, као и увек до сада, и то ми је важно.

Пред камерама се сналазите лако. Да ли икада имате трему и како је превазилазите ако вас "ухвати"?

- Захваљујући годинама проведеним у драмском студију код Мике и Биљане Алексић, јавни наступ и трема нису били проблем. Нисам хтела камере, али су камере хтеле мене. Иначе сам у животу велики импровизатор, па тако и пред камерама. Ако осетим да ме "дрма" трема, због озбиљности теме или госта који је у студију, само кажем себи "Ајде, Круна, само јако".

Рано сте "ускочили" у озбиљну емисију "Добро јутро, Србијо",која се емитује уживо и у коју долазе разни гости. Шта радите да бисте били пипремљени за разговоре?

- Мислим да је "ускакање" био прави начин, јер да сам имала времена да размишљам и сагледам озбиљност тема и важност гостију - мислим да бих радије прескочила да будем део јутарњег програма. Овако, то је био скок у хладну воду, без загревања и са учењем у ходу. За емисије се припремам тако што пратим вести, интернет садржаје, портале, истражујем, а најзанимљивије теме су ми из рубрике хроника. На почетку ме је било страх да не лупим неку глупост, јер највећи страх је од тога да испаднеш глуп. Али, ако се припремаш за сваког госта, чак и ако направиш гаф, неће се приметити. Највише се примети када водитељ ништа не зна о теми о којој се прича и није ништа прочитао о госту.

Са киме вам је досад била част да се сретнете у емисији, а кога бисте волели да угостите?

- Била ми је велика част што је међу првим гостима када сам почела да радим био покојни муфтија Муамер Зукорлић. Тај човек је са собом уносио мир у студио, био је диван саговорник. Жао ми је што нисам имала прилику да угостим Ксенију Вучић, коју сам изузетно поштовала, и то није престало њеним одласком. Волела бих да пред камерама разговарам са председником Александром Вучићем. Никада није био код нас гост, већ само код Марића у "Ћирилици", па ми је криво. Иначе, волела бих да једно јутро Миломир Марић буде мој гост, то ми је изазов.

Фото: Приватна архива

Када већ помињете Миломира Марића, поред њега понекад је тешко доћи до речи, а ви често умете да "убаците" опаску или запажање. Шта он каже на то? Који његов савет памтите?

- Од почетка и доласка на ТВ Хепи само сам се молила да некоме не падне на памет да ме стави да радим са Марићем. Међутим, баш то се догодило. Чињеница да је са Марићем најтеже доћи до речи, али понекад причам преко њега, а некада чекам да он ухвати ваздух, па се убацим. Све у свему, велико ми је задовољство и ништа не бих мењала. Марић је велика подршка и даје ми простор и аутономију. Забавно је када радимо заједно и сваки дан са њим је прилика да се нешто научи и извуку добре поуке.

Шта сматрате изазовом у раду на телевизији?

- Изазов је жив програм, који траје шест сати. Триста шездесет минута на телевизији је као дупло у реалном животу. Мени је то најузбудљивије, нема враћања, нема монтирања, све иде у реалном времену, а у тих шест сати буде и пада концентрације и техничких проблема - али шта год се дешава програм мора да тече. Ту сте оно што јесте, нема фолирања.

Када се камере угасе, куда сте кренули? Односно чиме се бавите у слободно време?

- Слободно време ми је мисаона именица, посебно када су испитни рокови. Живим на Дорћолу и то је мој терен на ком се виђам са пријатељима, тренирам, а ту су и моја омиљена места за излазак. Хобији су ми диџејинг и вајање, али они су сада у трећем плану. Много волим да спавам и то је тако од када сам се родила. Највећа провокација код мене је издржати дан који почиње у 4.20, свуда стићи и лећи на време како бих гледаоцима у 6.00 рекла "Добро јутро, Србијо".

АУТЕНТИЧНОСТ ЈЕ НАЈВАЖНИЈА 

КО су вам узори? 

- Узоре сам пронашла у породици. Свако од мојих најближих је допринео да будем оваква каква сам данас. Од малена су ме учили да развијам критичко мишљење, да не верујем свему што видим, а посебно не ономе што чујем, већ да размишљам својом главом. Нису ми ништа бранили, само су указивали на опасности и како да се заштитим. Породица је за мене место где се гради ауторитет и одакле све почиње. Она је основ и парадигма живота, то схватам сада, вероватно тога нисам била свесна раније. У својој породици сам стекла темељ за будућа искуства и поштовање према приликама које ми се пружају у животу. У овом послу можете имати узоре - али аутентичност је, по мом мишљењу, најважнија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације