ОМАЖ ИЛИ КОКЕТЕРИЈА: "Траг дивљачи" у режији Ненада Павловића

РЕЧИ из овог наслова могу се превести као "почаст" и "удварање" али обе имају призвук којим се означава један не баш блистав спомен на личност и дело великог, можда и највећег српског редитеља Живојина Жику Павловића, аутора супериорне поетике и стила.

Фото: Промо

Јер, све што нас привлачи у овом филм јесу само трагови његовог света. Свуда по филму расуте су крхотине једне фасцинантне целине која је обележила своје доба али и данас плени својом снагом. Тој структури нису требали додатни тумачи и накнадна памет, поготову не конфузан и магловит, муцав и накачен copy-paste, који свом узору баш ништа не додаје, а одузима му изворни сјај. По много чему, наше време је горе и црње од онога у коме је стварао Павловић. Али то што су неки од аутора овог филма уобразили да ће баш они наставити Жикино дело, да ће "обновити црни талас" и њему припадајућу харизму, додати јој нова поглавља и лансирати се у празан простор наше прилично тужне филмске свакодневице, то је њихов санак пусти, то само говори о правим мотивима њихове куражи да посегну за туђим делом, туђим ликовима и туђим стилом у остваривању својих, прилично недоличних, амбиција. Омаж (посвета, одавање почасти) јесте слободна и легитимна форма, нарочито на филму, где смо се сити нагледали и умесних и неумесних цитата и хвалоспева; омаж је прави кад нешто ново открива и нешто неслућено нађе. Код Павловића јуниора и његових суфлера нема те интуиције, нема никаквог отварања, све је само ритуално понављање туђих, осушених метафора и што је још горе, већ виђене "поетике суровости" из Жикине заоставштине.

Фото: Промо

Повест о удбашу-хуљи и зликовцу Тимочке крајине Благоју Јотићу почиње још у раној Павловићевој прози ("Легенда" из збирке "Кривудава река", 1963), а новом снагом избија у финалу класичног Павловићевог филма "Заседа" (1969) и затим се наставља кроз анегдотални продужетак у дневнику "Испљувак пун крви" (1990) да би се, буквално и драстично, крволиптањем из разорених плућа и упропашћене егзистенције себе, своје породице и својих жртава, завршио у овом филму, који делује као накнадни уметак зборнику "Револуција тавни талас", 1991. Јотић је тачно пронађени траг који је дубински преокренуо сав Павловићев живот. "Легенда" у којој тај мајор Озне открива писцу зло света "је моје крваво месо" говорио је Жика. "Настала је из младићских разочарења због раскида са једном вером којој сам као и многи до тада био до краја предан, са вером у етичку чистоту револуције".

Фото: Промо

Политички трилер "Траг дивљачи" (и то је наслов једне Жикине књижевне збирке) започиње негде са распадом Југославије, тј. крајем "златних седамдесетих", уочи Титове смрти, када земљу у потпуности преузимају Доланчеве "службе" заједно са генерацијом студентске "револуције", дакле још једним моралним поразом и пропашћу идеала, "распадом етике у судару са свакодневним животом", што је, иначе, био познати Павловићев лајтмотив. Ово време није случајно одабрано као оквир нити је млади новинар "Југослав" (семантика nomen est omen код Павловића поновљена је овде са половичним успехом), који креће на мистеријом обавијени задатак у Тимочку крајину док тамо траје канцерозна агонија истог тог Јотића, чувеног сениора Службе, који по тамошњим вукојебинама очајнички јури свог сина, одметнутог "шездесетосмаша", који је осумњичен за тајанствено убиство. И Југослав је "шездесетосмаш", малокрвни и неуверљиви одливак из предсловија Чеде Чупића овом Павловићевом дневнику: "Павловић је истакао да студенти нису знали тачно шта хоће али су знали шта неће. То су режиму саопштили крвавим испљувцима. Из мутљага 1968. изрониле су разне сподобе: од оних који ништа нису разумели, преко покварењака, рачунџија и будућих добрих сарадника режима и тајних служби, до успаљеника без јасне оријентације. Сви су они разјединили и мрцварили 1968.

Многи од њих завршили су као високи часници режима, обучени сарадници тајних служби, извежбани рачунџијски ћутолози подвијеног репа, букачи и провокатори са истакнутим ценовником услуга оном коме треба." И сам Југослав је "на вези" са Службом, што му не квари младалачку срећу, као ни Јотићев љути одметник Аљоша, који изгледа већ одавно ради "за оне друге". Уопште, опседнутост Удбом, разним тајним службама, демонима и теоријама завере до сржи прожима овај слабашни наратив, који би да је лукав и свезнајући толико да с временом постаје замућен и запетљан у властите кучине. Ни код старог Павловића "нико није невин", али су ствари увек драматуршки биле читке. А овде су слаба драмска мотивација и неповезаност радње главна мана, што наравно, оставља последице на храмајућу режију. Ни прилично солдан кастинг није успео да покрије ове драматуршке и режијске промашаје.

И натегнути лајтмотив легенде о лапоту (још једна стара Павловићева литерарна фиксација - роман "Лапот", "Нинова награда" 1992) не иде даље од кокетерије, у овом случају са локалним фолклором Крајине, који је очајно рециклиран и још горе интерполисан у главни ток филма. Речју, цео Павловићев олако преузети и површно узмућени арсенал мотива не делује овде као контрапункт већ сасвим супротно, као антипод разуђеном универзуму једног великог ствараоца.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Култура

0 1

КЊИЖЕВНО ПРИЈАТЕЉСТВО: Жарко Радаковић, писац и преводилац, о својим "књигама о..."

01. 11. 2022. у 11:10

Култура

7 0

КАЈАЊЕ ПРЕДСТОЈИ: Дантеова "Божанствена комедија" у режији Франка Касторфа у БДП

01. 11. 2022. у 10:49

Култура

0 1

ХРОНИКЕ ТРОГЛАВОГ ПСА: Горан Шепа о биографији групе "Кербер" представљеној на Сајму књига

01. 11. 2022. у 11:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације