КЊИЖЕВНО ПРИЈАТЕЉСТВО: Жарко Радаковић, писац и преводилац, о својим "књигама о..."
ЧУДНЕ су димензије писања заједно. На једној страни је то слагање и надопуњавање, међусобно стимулисање, али дакако је то и опирање једнога другоме.
Писцима Давиду Албахарију и Жарку Радаковићу, ауторима "Књиге о фотографији" у издању "Лагуне", припала је недавно награда Дома културе "Студентски град" за најбоље дело нефикцијске прозе - које се, по мишљењу жирија, издвојило по својој необичној форми и по плодном есејистичком сусрету две изграђене стваралачке поетике.
Садејство уметника
Веома вам је важна оваква врста заједничког рада, симбиоза са другим ствараоцем?
За Радаковића, плодног писца и преводиоца, ова о фотографији постала је најновија у низу "Књига о...", премда, како открива, није такав серијал свесно унапред планирао.
*Повезује ли ипак некакав концепт, план, ваше есејистичко-епистоларне књиге настале из преписки са пријатељима писцима, на одређене теме?
- Књиге на одређену тему, каква је и "Књига о фотографији", нису унапред биле планиране као "књига о...". Ствари су се у том правцу развиле случајно. Нису настајале ни изричито епистоларно. На пример, прве две моје заједничке књиге, писане са Скотом Аботом - "Понављања" и "Вампири" - писане су пошто је један од аутора први написао свој део, да би на њега онда реаговао други, па су онда тако оба дела и објављена, хронолошки, као две књиге у једној. У "Књизи о пријатељству" обрнули смо редослед: објавили смо, на предлог уреднице Јање Стјепановић у "Лагуни", најпре текст који је касније настао, тако нам се учинило адекватнијим. Хтели смо да покажемо како из (Скотове) нефикције настаје (моја) фикција. А да ће то бити "књига о..." нисмо ни сањали. Књига се почетно звала "Ми" (под тим насловом она сада управо излази у Америци). Да ће се моје писање сличних књига низати као "књиге о...", ни то нисам ни сањао, а постало ми је јасно тек после Давидове и моје "Књиге о музици".
*Шта вас је то "Књига о музици" навела да увидите, а показало се као пресудно?
- Тада сам помислио да би везивање за одређену тему могло да ми буде нека врста ауторске "књижевне опсесије" и "књижевног задатка". На једном гостовању у Загребу, после јавног разговора са Звонком Маковићем о уметности Јулија Книфера, помислио сам да бисмо Маковић и ја могли заједно да пишемо књигу о уметности (онако како смо радили Давид и ја, пишући о музици), а то сам Маку и предложио, и он се и прелиминарно сложио, али смо онда ствар заборавили. Али успех Давидове и моје "Књиге о музици" био је кључан: заједничко писање тада подстакло је Давида и мене да наставимо. На питање о чему да пишемо Давид је предложио - о фотографији. Она јесте одувек била медиј наше генерације, и упустили смо се у приповедање на подлози фотографије. Тако је почело, и одвијало се маестрално. Подстицали смо један другог. Кретали смо свакојако, у свим правцима, увек заједно: и нефикционално, и фикционално.
*"Књига о фотографији" остала је доследно везана за предмет књижевног истраживања - за фотографију. А "Књига о пријатељству", писана у коауторству са Аботом?
- Она, рецимо, није имала никакву унапред дату оријентацију. Пре је требало да обухвати горући сегмент заједничког живота два аутора, да се држи додирних тачака њихових текућих заједничких искустава. А "пријатељство" је ту углавном резултовало из књижевног истраживања. Дакле, наслов је произашао из чина писања. Док је наслов "Књиге о фотографији" постојао унапред, и њега смо се држали, чак и кад смо се удаљавали од фотографије, приповедајући у правцу истраживања нечега изван те теме. Фотографија је ту увек остајала полазиште. И могло би се рећи да је нефикционално, есејистичко, у књизи било само оквир за фикционално приповедање. У Давидовим предлозима ја сам видео у сваком тренутку најсветлије упутнице за даље кретање. Оваква симбиоза ме је величанствено обогаћивала и ослобађала.
* Да ли то доживљавате као благодет посебног, јединственог споја два писца, или свако заједничко стварање обогаћује?
- Чудне су димензије писања заједно. На једној страни је то слагање и надопуњавање, међусобно стимулисање, али дакако је то и опирање једнога другоме. Можда и зато што је писање по себи увек самотни чин, па пише се у самоћи, у ћелији. Али сада, радећи заједно, намеће се и нека необична социјалност. Наједанпут су аутори један другоме и први читаоци. Давид је мени био и нека врста прототипа читаоца за кога пишем. Реагујући на његово написано, писао сам непосредно за њега. У раду са Скотом је то било мање тако, а више нека врста заједничког излажења на сцену, пред публику која нас унапред чека. Рефлектори су упаљени, осећамо трему. Са Давидом је било другачије: увек смо били сами један пред другим, а да ће то касније неко трећи да чита, било нам је неважно. Писали смо један за другог. И осећали смо се величанствено.
БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
Препоручујемо
КАЈАЊЕ ПРЕДСТОЈИ: Дантеова "Божанствена комедија" у режији Франка Касторфа у БДП
01. 11. 2022. у 10:49
ВУЧИЋ УПУТИО НАЈХРАБРИЈЕ ПИТАЊЕ ЛИДЕРИМА 46 ЗЕМАЉА: Да ли вам је увек био важнији формални бирократски приступ или суштина?!
ПРЕДСЕДНИК Вучић у свом говору на самиту Европске политичке заједнице у Будимпешти поставио је храбро питање пред 46 европских лидера.
07. 11. 2024. у 16:03
НАЈЈАЧА СИЛА ЕВРОПЕ НА УДАРУ: Трамп већ запретио - "Платићете високу цену!"
ДОНАЛД Трамп изјавио је прошле недеље како ће Европска унија морати да плати "високу цену" јер није куповала довољно америчких извозних производа. Део европских економиста и банкара упозорава како би победа Доналда Трампа могла изазвати трговински рат који би затим "гурнуо економију еврозоне из спорог раста у потпуну рецесију".
06. 11. 2024. у 20:03 >> 20:04
ШТА ЈЕ СА СРЂАНОМ ЂОКОВИЋЕМ? Новаков отац оперисан у Ургентном, а ево шта се десило пре шест месеци
ЗА сада није познато о каквој операцији се ради, али је стање Нолетовог оца стабилно.
07. 11. 2024. у 16:43
Коментари (0)