СРБИ ЗАИСТА УМЕЈУ ДА СЕ РАДУЈУ ЖИВОТУ: Јуриј Суходољски, драмски писац и редитељ, за "Новост"

РУСКИ драмски писац и редитељ Јуриј Суходољски спрема се да у свом трећем пројекту главну улогу повери Србима, мада је ових дана први пут посетио нашу земљу!

Фото Н. Скендерија

И није реч само о српским глумцима него и јунацима: пре седам година радио је серију "Омађијани" (бавила се причама о "жутој кући"), управо завршава романтичну комедију "Овде су сви наши" (о љубави Стефана и Олге, Србина и Рускиње), а планира и снимање серије у којој наш пркосни и храбри земљак, заробљеник у руско-турском рату, спасава Козаке на Криму.

Откуд толико интересовање и љубав према српском народу и земљи?

- Љубав није рационална ствар и ја не могу да кажем због чега волим Србе. Једноставно, десила се, а то код мене изазива и поштовање и дивљење. Чим сам први пут ступио ногом на ово тло, осетио сам се као код куће. Разумем односе међу људима, мада их не познајем.

Није као кад одем у Француску или Италију где ти је све туђе, овде ми је све јасно и блиско. Говорим француски језик, много тога сам прочитао и знам о њиховој култури, кинематографији. Ипак, као да тамо постоји нека стаклена завеса. Овде је нема.

Ваш први подухват била је серија "Омађијани"?

- Кад сам писао сценарио "Омађијаног", тражио сам најболније тачке и драстичне приче савременог света. Историја Србије, у последњих неколико деценија, показује да се у њој константно дешавају некакви ломови и сезмички потреси, као да је овде епицентар света.

Бомбардовање 1999.године оставило је страшан утисак на цео руски народ и трајни осећај кривице што нисмо били у стању да вас заштитимо. Међу нама још постоји траума због тога.

Кадрови из филма "Овде су сви наши", Фото Н. Скендерија

Фото Н. Скендерија

Имали смо несрећу да тада на челу ваше државе буде Јељцин, а шеф дипломатије Козирјев, незаинтересовани и "анестезирани" за судбину СРЈ?

- Није била само ваша несрећа, одређене светске силе користиле су тренутну политичку ситуацију у Русији. Када би се сада десило оно што је било 1999. године, другачији би био расплет. Ни тада нисмо били равнодушни према вашем страдању, али тадашња руска власт била је равнодушна према националним интересима чак и своје земље. Деведесетих година имали смо осећај као да су сишли с ума... Тренутак НАТО бомбардовања био је, заправо, тренутак отрежњења за Русе.

Је ли то један од разлога што за јунаке често бирате Србе?

- Све те ствари су се у мени скупиле. Кад сам се упустио у материјал о "жутој кући" хтео сам још једном да поцртам какво се зло дешавало на вашим просторима. У овом серијалу постоје документарни делови, неспорно историјски тачни. Добрим делом ослањају се на приче руских официра који су били на Косову, њихова искуства пресликао сам на своје ликове. Чуди ме да "Омађијани" (снимљен 2014. године) овде још није емитован, а серија је виђена у десетак земаља. Између осталих, у Израелу, Бугарској, Кореји, Монголији, Јапану, Пољској, земљама Балтика...

Која су била прва сазнања о Србији?

- Док се нисам заинтересовао за те догађаје, мало сам познавао Србију. Током писања, почело је да се шири моје интересовање за вашу земљу. До тада сам знао само о Андрићу, Павићу, Кустурици. Тренутно читам прозу Црњанског, фасциниран сам његовим делом...

Занимљив је и мој први сусрет са вашим сународницима. Кад сам отворио кастинг за "Омађијане", обавестили су ме да су дошли српски глумци и да траже редитеља. Срео сам Ђорђа Марковића и Даниела Ковачевића: у рукама држе текстове, а у њима свака реченица "расписана" и анализирана. Озбиљно су се спремили, с изузетно одговорним односом према задатку. И, почео сам да радим с одличним глумцима који су испекли занат у сјајној глумачкој школи, па и приватно дружим. Питао сам се каква је то земља одакле долазе такви људи. Кад је пала последња клапа њих двојица су запевала, а ја схватио да они знају више руских песама него сами Руси! Све више сам се занимао за српску историју и православну културу. Кренуо сам да истражујем и искрено су ме потресла нека сазнања.

Отворио ми се нови свет када сам упознао српске средњовековне фреске, неке од најзначајнијих тековина византијске културе.

Фото Н. Скендерија

Верујете да је Србија била у средишту византијске цивилизације када се она нашла на заласку?

- Да, и не само у идеолошком него и уметничком смислу. На овом тлу десио се коначни раскол између Истока и Запада крајем 14. и почетком 15. века. Византија се најдуже сачувала у долини реке Ресаве. Потресла ме та историјска чињеница. Док се Османско царство приближавало са свих страна, у долини Ресаве Срби покушавају да сачувају свој идентитет и нешто саопште свету... У том моменту на територији Србије постављала су се нека суштинска, егзистенцијална питања: шта је то човек и зашто постоји на овом свету.

Готово је невероватно колико сте кроз целокупно своје трајање изложени разноразним потресима. Налазите се на најнеуралгичнијем "сеизмографском" поднебљу, а опстајете упркос свему.

Да ли је наш највећи усуд што смо као Исток на Западу и Запад на Истоку, увек на ветрометини?

- Фасцинира ме чињеница како сте у свим тим околностима и притисцима током историје, као народ и култура, успели да се сачувате. Срби генеришу неке вредности на светском нивоу: своји сте и самостални, а притом, нема вас много...

Какви су први београдски утисци, јесте ли овако замишљали Србију?

- У принципу, нисам размишљао шта да очекујем. Али, све ми се свидело још од аеродрома. Леп град, лепи људи, све је лепо. Све ми је јасно и све је, чини ми се, дубоко.

Какве су разлике између Срба и Руса?

- Док сам радио филм "Овде смо сви наши", један од мојих задатака био је да научим Русе шта то одликује Србе, а ми немамо. Ви сте много отворенији, дружељубивији и окренутији једни према другима. Ми смо, пак, више затворени, опрезнији у међуљудским односима. У Србији људи живе без дистанце. Већ у првом сусрету односе се према вама као пријатељи.

Кад бих се ја тако понашао у Русији, прва реакција би била - шта овај човек хоће од мене?

Српска непосредност у Русији би била сумњива.

И у овим временима?

- Додуше, и код нас су се у последњих двадесет година десиле велике промене. Ако поредим поколење мојих родитеља, моје и мог детета, уочава се процес отварања. Пушкин је писао "строги Словен никад не плаче. Ни ја га не разумем"... То је наша црта, историја нас је научила да не показујемо емоције. Осећања постоје, али их споља не "емитујемо".

Одушевљава ме што Срби умеју да живе у тренутку и да се радују животу. Ми имамо синдром "одложеног живота". Радимо, купујемо један, па други стан, спремамо се за нешто, а живот пролази. Кроз лик Србина у филму "Овде смо сви наши" поручујем сународницима: "Живите у овом тренутку, дишите пуним плућима!". Томе се и сам учим, не мора стално да се ради... Иначе, филм се ради у осам стотина копија, ући ће у многе биоскопе, надам се да ће га видети и овдашња публика.

У чему су наше сличности?

- У поштовању истих духовних вредности. Материјалне ствари су у другом плану, без обзира на време у коме живимо. И једни и други волимо да маштамо. Таква нам је и књижевност.

Способни смо да се "загледамо" и у птицу на грани. Другима је можда небитно, али управо то даје животу ширину.

РУСИ И УКРАЈИНЦИ ЈЕДАН НАРОД

ВАШЕ презиме "звучи" пољски?

- Отац ми је из Бреста, града на граници Белорусије са Пољском. Постоји цело село Суходољских. Моји преци били су ловци пољског кнеза у 16. веку. Мајка је пореклом из Украјине, таст такође. Ово само показује колико смо сви повезани. А ја, лично, сам све то у малом. Зато обични људи тешко доживљавају тренутну ситуацију. Готово је немогуће наћи човека у Русији који нема родбине у Украјини. Ми смо један народ.

УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА

КАКО уметник може да "сачува" себе од политике, а с друге стране не изгуби осећај за чисте, етичке категорије?

- Уметност је по својој природи антипод смрти и разарању. Мора да даје наду, светло, помаже људима. Политика раздваја, а уметност би требало да спаја људе. Бар она коју ја правим. Желео бих да је види и једна, и друга, и трећа страна. Посебно је сада важно...

Следећи пројекат се дешава на Криму, у време руско-турског рата. Серија ће се звати "Козаци", а у њој је и прича о заробљеном Србину који се, на крају, жртвује за Козаке који су га спасли турског ропства.

БОНУС ВИДЕО - СЕЋАЊЕ: Павле Вујисић није завршио глуму, али многима је могао да буде професор

Препоручујемо

Култура

0 0

ФУДБАЛ МЕ НАУЧИО РАЗЛИЧИТОСТИ: Редитељ Мухамед ел Хатиб, о представи "Стадион" у којој је окупио педесет навијача на сцени

10. 10. 2022. у 14:11

Култура

0 1

ПАЗОЛИНИЈЕВ ВЕК: Сто година од рођења Пјера Паола Пазолинија обележено и изложбом у Југословенској кинотеци

04. 10. 2022. у 17:57

Култура

0 1

СВЕТА ПЕТКА НА ФИЛМСКОМ ПЛАТНУ: Хаџи Александар Ђуровић о филму посвећеном једној од најомиљенијих светитељки

14. 08. 2022. у 17:00

Култура

0 0

КУСТЕНДОРФ ЈЕ И МОЈ ЖИВОТНИ КОНЦЕПТ: Омар Ел Зохаири, редитељ

08. 05. 2022. у 11:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације