РАЗГРТАЊЕ МАГЛЕ У ИСТОРИЈИ: "Православна реч" објавила сабрана дела академика Милорада Екмечића у 15 томова

АКАДЕМИК Милорад Екмечић (1928-2015) један је од највећих историчара које смо до сада имали.

Фото: З. Кнежевић

 Био је неуморни научник, посвећен судбини свог народа. Бавећи се општом и националном историјом 19. и 20. века, осветлио је, објаснио и необориво доказао историјске корене наше националне судбине. Немати његова сабрана дела у једном комплету и не оставити их будућим генерацијама да из њих уче и упознају прошлост свог народа је, најблаже речено, недопустиво.

Фото: Православна реч

Овако издавач Зоран Гутовић објашњава разлоге зашто се његова кућа "Православна реч" упустила у издавачки подухват и објавила Сабрана дела Милорада Екмечића. Гутовић је поштовао Екмечића и његов научни рад. Док је Екмечић био жив, говорио му је да жели да објави његово целокупно дело, али је познати историчар био окренут свом раду и није много марио за публицитетом. Ипак, захваљујући његовим наследницима, "Православна реч" је објавила све што је уважени професор написао - у 15 књига, на око 11.000 страница. У септембру су планиране три велике промоције: у Београду, Новом Саду и Бањалуци.

За Гутовића је објављивање Екмечићевих дела круна досадашњег рада "Православне речи":
- Међу писцима српске историје академик Екмечић се налази у првом реду, а многи кажу и на првом месту првог реда. Блиставо је дело овог, у свету, цењеног професора опште историје. Академика Екмечића као историчара посебно је одликовало то што је био подједнако добар познавалац и националне и опште историје и што је појаве и збивања из наше националне прошлости зналачки повезивао с дешавањима из опште историје. Дело академика Екмечића је прави извор, а и по насловима књига - "Стварање Југославије 1790-1918", "Ратни циљеви Србије", "Дуго кретање између клања и орања", "Срби на историјском раскршћу", "Дијалог прошлости и садашњости" - лако је закључити да се одговори на велики број питања о нашој прошлости налази у њима. Како је Кустурица добро приметио, "да није Милорада Екмечића, остале би магле у историји."

Предговор за Сабрана дела написао је академик Василије Крестић, који је, између осталог, нагласио да Екмечићеви радови нису вредни и значајни само због луцидних закључака о многим питањима наше историје већ и због богатства новим чињеницама:

- Умео је да ишчита одређене доказе и да их оригинално тумачи и из већ познатих података. Никад у својим тумачењима није залутао у обиљу фактографије, није губио из вида главну истраживачку идеју, златну нит истине за којом је трагао. Није се догађало да од много стабала не види шуму. Резултат је то његовог талента, али и темељне историјске школе "свестране методолошке спреме, широке учености и енормне ерудиције".

Фото: Новости

- Једна од кључних тема његовог научног интересовања било је Источно питање, одлуке Берлинског конгреса и политика великих сила према Балкану, као и оснивање националних држава на Балкану - наводи Крестић. - У жижи његових изучавања били су југословенска идеја и стварање Југославије 1918. године, а посебну пажњу посветио је изучавању основа ауторитарних режима у Европи између два светска рата. Писао је о Првом српском устанку, односима Аустрије и Аустроугарске према Србији, односима Русије и Србије, Срба и САД, Првом светском рату, положају Срба у Југославији од 1918. до 1992, улози римокатоличке политичке идеологије и Ватикана према Србима, клерикализму као новом поретку, односу фашизма према религији, улози ислама у социјалном и политичком развоју Европе, односима ислама и Европе, значају језика у политици, револуцији 1941-1945. и разним другим питањима. Својим радовима показао је и доказао да је религија била и да је до данас остала свеприсутни чинилац у историји српског народа и других словенских народа на Балкану. Доказа о томе да су национални идентитети код Муслимана, Хрвата и Срба настајали на религиозној, а не на лингвистичкој основи, пронашао је у европској литератури, али и у архивским документима.

Фото: З. Кнежевић

Екмечић је током читаве своје научне каријере покушавао да размрси тај тешко размрсиви сплет разних околности које су чиниле Источно питање. Занимљиве су и неке његове дефиниције: да се Источно питање "мора свести на ужу временску област кризе турске власти над њеним европским и арапским посједима" или "Источно питање је питање прерасподеле убрзања моћи и територија између консолидоване Западне Европе и Русије на рачун Османлијског царства у време његовог историјског назадовања од 1683. до 1923".
- Посебно место у Екмечићевом изучавању Источног питања заузима његово приказивање политике Аустрије и Русије - каже Крестић. - Колико је поуздан у оценама аустријске агресивне освајачке политике, која је свесно и смишљено продубљивала јаз између католика и православних на Балкану, посебно између Срба и Хрвата, толико је објективан у приказивању руске балканске политике, којој је био циљ да на том простору, како је написао, одржи "исфрагментирано" стање, а не да помогне ослобођењу подјармљених народа и стварању слободних балканских држава.

Крестић подсећа и да је Екмечић објаснио неке историјске догађаје који нашој науци до тада нису били познати:

- Он је први у нашој историографији објаснио природу појаве установе дахија и дахијског система у Србији. Доказао је да дахијски систем потиче из северне Африке, одакле се проширио на Балкан. Екмечић је доказао да су локације за савезничко бомбардовање у Србији 1944. године стизале из Врховног штаба којим је командовао Јосип Броз. Разобличио је и самоуправни систем Едварда Кардеља, доказавши да је он преузет од Мусолинија, који је после капитулације Италије 1943. провео овај социјални експеримент и од фашисте је желео да постане самоуправљач. Екмечић је разјаснио и стратешке циљеве Сједињених Америчких Држава према Балкану, за које је 1992, приликом посете Америци, сазнао Фрањо Туђман. Циљ америчке политике био је да у сваком погледу обезглаве Србе, да их разбију што је више могуће и тако ослабљеним им допусте да успоставе савезничке везе с Русијом. Екмечић је закључио да је Америка с Ватиканом ускладила своју политику према Србима, а да се папа Војтила залагао за то да се Хрвати и Муслимани уједине и заједнички наступају против Срба.

Фото: З. Кнежевић

Крестићева дела

"ПРАВОСЛАВНА реч" недавно је објавила и Изабрана дела Василија Крестића. Гутовић каже да је академик Крестић највећи живи српски историчар, те да се бавио историјом Срба у Хрватској, историјом српско-хрватских односа и југословенске идеје. Посебно је изучавао политичку историју, историју друштва и друштвених покрета, као и културну историју, а његова дела на најбољи начин објашњавају историјске прилике у којима смо се нашли.

Мајстор синтезе

МЕЂУ колегама Екмечић је био веома цењен. Други историчари су о њему написали да је "јединствена појава у нашој историографији", "човек снажног интегритета", да се "одликовао великом научном храброшћу", да је "научник баснословне ерудиције", "мајстор научне синтезе", да је "његово стваралаштво представљало српску научну заоставштину немерљиве вредности"... Све Екмечићеве књиге никад нису прошле незапажено, без дискусија, па и оспоравања.

- Веома уважаван, популаран и од многих медија тражен да им буде саговорник, академик Екмечић није био нарочито расположен за јавне наступе. Бирао је тренутке када и где ће се појавити, а када се појављивао. У више наврата Екмечић је прихватио разговоре за недељник "Печат" и за "Новости". У тим интервјуима говорио је о политичком положају Срба и Србије после распада Југославије, политици Русије после распада Совјетског Савеза, Сједињеним Америчким Државама и њиховим геополитичким претензијама, јачању турског утицаја, променама граница на Балкану и демографским променама, и о историјским збивањима која су утицала на савремене светске токове - написао је у предговору академик Крестић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације