У ШПАНЦЕ СЕ УВУКАО СТРАХ ОД ЖИВОТА: Књижевник Мануел Вилас - Вирус нас је уништио, променио нам генетски код

СВЕТ је данас у јако лошем стању. Пандемија, рат, економска криза... довели су човечанство на руб пропасти. Нешто радикално мора да се мења.

Фото: Д. Миловановић

У Шпанији је велика криза, цене хране, услуга, становања, бензина скачу свакодневно. Инфлација је у јуну прешла 10 одсто, што је наш неславни рекорд, а економска криза праћена је и моралном. Вратио се страх. То је доминантан осећај у мојој земљи данас. Вирус нас је уништио, променио нам генетски код и учинио да се бојимо свега - да додирнемо чашу, да поздравимо другу особу, да их загрлимо, да изађемо напоље, да будемо у групи...

Имамо страх од живота. После вируса дошао је рат у Украјини, који је донео економску нестабилност целој Европи. А за то време, ми писци пишемо књиге, што се чини безначајним у поређењу са оним што се дешава у свету - каже, за "Новости", цењени шпански писац, песник и есејиста Мануел Вилас (1962).

Иза себе има неколико романа и десетак збирки поезије, а светску славу донео му је 2015. аутобиографски роман "Ордеса" (објављен недавно и код нас у издању "Лагуне"), који је постао бестселер у Шпанији, али и у десетак земаља широм света и који му је донео међународну награду Prix Femina. "Ордеса" говори о односу родитеља и деце, а писац се беспоштедно "обрачунава" и са самим собом, својим пропалим браком, "срамоћењем пред синовима", жалом за родитељима... По сопственом признању, роман је почео да пише као личну терапију, након мајчине смрти у мају 2014. У истом периоду се развео и престао да пије.

- Упркос томе што сам свуда видео духове, било је лепоте у опроштајима којима сам присуствовао: збогом мајци, збогом мом браку и збогом себи. Лоша ствар је била то што је од пролећа 2013. до јуна 2014. алкохол владао мојим животом. Престао сам да пијем 9. јуна 2014. године.

* Једна од најважнијих тема у вашој књизи је породица...
- "Ордеса" је љубавна посвета мојим родитељима и родитељима уопште. Волимо оца и мајку, али им нажалост то не говоримо кад треба. Онда, једног дана, останемо без њих, и та жал се сручи на нас као маљ. Говорите својим родитељима да их волите, нема срамоте у томе, јер после вас чека само кајање. У латинским земљама, попут Шпаније, Италије, породица је изузетно важна. Она је наша снага. Зато нас је пандемија толико болела јер нам је одузела највољеније.

* Колико вам је успех књиге променио живот?
- Много, заиста. Пре тога сам водио један скроман, дискретан живот, имао приватност, а популарност коју ми је донела ме је затекла и готово излудела. "Ордеса" није била само књижевни, већ и психолошки феномен. Шпански читаоци су користили књигу као терапију за разумевање својих односа са родитељима. У сусретима на трибинама, сајмовима, промоцијама, читаоци су ми цитирали делове књиге у којима су се "пронашли", а многи од њих и признали да су након ње променили однос према родитељима. Нема веће части од те за једног писца. Везе између очева, мајки и деце су комплексне и често проблематичне, а ова књига, на неки начин, покушава да помогне да се тај однос разуме.

* Да ли је "Ордеса" и вама помогла?
- Апсолутно. Књига је била и моја терапија. Почео сам да је пишем када ми је умрла мајка. Нисам знао колико је волим док није умрла. Неколико година раније изгубио сам оца. То је проклетство људског рода. Док не изгубимо вољену особу, често не схватамо колико је она била важна у нашем животу.

* Има ли писана реч данас неку моћ?
- Она не може да промени свет, одавно више нема ту снагу. Али, књижевност је константно нијансирање стварности, бележење, исправљање и једино место где се могу објаснити сви потенцијали и могући путеви нашег друштва. Политика тежи смањењу избора и своди га на опције "а" или "бе". Писци знају да је живот много више од тога, живот је и "це", "де", "е", "еф"... Њена снага данас је у томе да прошири видике читалаца, али не и да мења колективно мишљење.

Фото: Д. Миловановић

* Звучите песимистично?

* Људски живот је покушај да те не снађе финансијска пропаст", један је од упечатљивих цитата из ваше књиге, којим описујете и живот својих родитеља, а делом и свој.
- Свет данас већински живи у тој нижој средњој класи која се константно бори против сиромаштва, са једном ногом на ивици провалије. Гледао сам како се моји родитељи муче да обезбеде будућност својој деци. Мој отац је радио већ са 12 година, није имао могућности да се школује. Ја сам први из наше куће који је отишао на факултет, свестан сам тога и захвалан сваког дана. Моји родитељи су живели у једној послератној Шпанији, осиромашеној и туробној, али, без обзира на то, отац је био задовољан и срећан, много срећнији него ја данас. За писца је срећа када може да живи од свог рада, па сам у том смислу ја срећан човек. Али, када потичеш из скромне породице, стално имаш осећај да те у сваком тренутку може задесити нека невоља, па си опрезан и са новцем и са жељама. А све оно што се тренутно дешава у свету нимало ти не олакшава.

Препоручујемо

Култура

0 1

САРАДЊА СА ПОЗОРИШТЕМ "ЛА МАМА": На овогодишњем "Нишвил џез тетару" међу 17 представа и чувени Њујорчани

11. 07. 2022. у 06:04

Култура

0 0

МОЗАИК О ОДРАСТАЊУ: Први роман Драгана Хамовића "Род ораха" у Српској књижевној задрузи

11. 07. 2022. у 13:30

Култура

0 3

БОГ ИСКУШАВА САМО ЈАКЕ НАРОДЕ: Песник и преводилац Бабкен Симоњан - Живимо у демонским временима

10. 07. 2022. у 16:00

Култура

0 2

МИ СМО УВЕК СА ОТАЏБИНОМ, АЛИ ОТАЏБИНА ЈЕ БЕЗ НАС: Сликар Саво Ракочевић о животу и Србима у САД

10. 07. 2022. у 14:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације