Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА: Ка синтетичком модернизму

Пише Дејан Ђорић

03. 06. 2022. у 16:25

До краја маја и вероватно почетком јуна у Галерији Удружења сликарки/а и љубитељки/а сликарства Корњача у Београду одржава се изложба слика Данкице Петровске (Скопље, 1946). Настале су у последње три године, од 2019. до 2022.

ПОГЛЕД ИСКОСА: Ка синтетичком модернизму

Идеје ове уметнице и пракса која стоји иза њих упућују на еклектичну уметност, на тежњу ка синтези стилова модернизма, од експресионизма, апстракције до фигурације. Живог, топлог колорита, са чарима Југа, одакле сунце улази у слику, уметност Петровске никада није строго рационална, већ у први план истиче осећања. Еклектичност није негативна категорија, Хорхе Луис Борхес је највећи еклектичар у књижевности, па се и сликарство Данкице Петровске може сматрати једним од претеча српског постмодернизма. Она никада није загазила у естетику ружног, досетку и баналност данашње уметности, па се може рећи и да је једна од последњих правих модерниста у српској и македонској уметности.

Истини за вољу, треба приметити да неке њене новије слике нису на нивоу ранијих, деформације лица су неодређеније, простор и површине мање назначени а слика као "Ноктурно", без обзира на то што је ноћни приказ има прљав колорит. Ту, међутим, треба имати у виду да сликарка има скоро 80 година и да не само у нашој уметности нема уметника који су као стари мајстори умели да одрже високу извођачку вештину. Слике као "Црвени сан" и "Анђео" представљају је, међутим, на прави начин.

Стари професор, историчар уметности Љуба Глигоријевић каже да би она као академска сликарка морала боље да слика лица. Треба имати у виду опус а не само нека дела и питати се зашто је тај професор на Ликовној академији студенте учио да је Љуба Поповић лош сликар. Нека то каже Сарану Александријану и другим генијалним писцима о Љуби. Кажу да је тај професор такав страствени навијач фудбала да је испите померао због утакмица. Ту треба имати само у виду мисао Драгоша Калајића: "Фудбал је најбоље средство масовног заглупљивања". Друга примедба је да Пикасо чува лепоту лика у деформацијама, што могу да тврде они који немају увид у тај опус. Он није добар пример јер врви од карикатуралности, гротескности и естетике ружног, па и произвољног у позној доби. Већ прва кубистичка слика "Госпођице из Авињона" из 1906. године, у ери лепоте бел епока, заступала је невиђену ругобу. Цртач и професор Драган Лубарда рекао је Милу Милуновићу да је Пикасо највећи злочинац у историји, већи од Хитлера, јер је први насрнуо на слику.

Данкица Петровска је на другој страни од свега тога, њена уметност је стилизована и естетизована. Када се суди о нечијем раду треба имати у виду идеју Синише Вуковића, сликара, теоретичара и критичара из медиале. Он каже да када уђемо на неку изложбу, можемо да се устремимо на најгоре и да је обезвредимо. Покушајмо, међутим, да пронађемо макар једно добро дело и да по њему памтимо уметника. Ако таквог има, изложба је оправдана..

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације