СЛИКА ЖИВОТА: Књижевна критика књиге "Лаконоги дан"

КЊИЖЕВНА критика Слађане Илић о књизи "Лаконоги дан" ауторке Јелене Ленголд, издавача "Архипелаг"

Фото: Приватна архива

Оно што главне јунаке свих романа Јелене Ленголд повезује јесте: постепено сазревање кроз углавном трауматична животна искуства, константну летаргију или тугу и усамљеност; различите врсте одустајања од онога што припада животу обичног човека који живи по општеприхваћеним правилима; преиспитивање чињеница сопственог живота и за обичну већину нелогичних животних избора. То преиспитивање увек се одвија на неком путу или пак на месту које је далеко од трауме која је све наведено код јунака иницирала; покушај разрешења сложених породичних односа; расклапање породичних прича са дуплим дном; настојање да се дође до себе оздрављеног кроз признавања сопствених слабости и лоших чинидби према другима; запитаност над стваралаштвом - његовом сврхом и могућностима; инсистирање на аутономном свету књижевности које не мора имати никакве везе са стварним личностима и догађајима.

Све наведено изузетно је привлачно за тумачење. Читајући њене романе, па и најновији, "Лаконоги дан", објављен у "Архипелагу" 2022. године у едицији "Златно руно", разумемо да пред собом имамо истовремено роман лика, роман о уметнику, психолошки и пикарски, а условно речено и билдунгс роман, који не почиње од јунаковог детињства, али почиње од његове младости и преломне чињенице која је иницијално одредила ток његовог живота - смрти мајке.

Из те, полазне тачке, прича се дисперзивно шири у неколико рукаваца. Један јесте преиспитивање приповедача, уваженог писца романа, као зрелог човека, о сопственом односу са оцем. Заинтересованост за то преиспитивање појачано је чињеницом да ни отац више није међу живима, а да су за њим остале и неке породичне тајне које су и те како у вези са животом сина.

Други рукавац, који је, наравно, у вези с првим, јесте преиспитивање јунака приповедача у вези са својом првом и великом љубављу која се завршила, по њега трауматично, одласком вољене особе без било каквог објашњења и трага.

Трећи рукавац јесте јунаково преиспитивање у вези са сопственим односом према женама које су долазиле после те прве љубави и које су одлазиле - увек његовом кривицом, тј. због његовог константног одуставајања од онога што би га увело у ред обичних људи и живота који би подразумевао породицу. То преиспититивање уоквирено је двема женама - веома младом Мајом, којом је писац приповедач тренутно занесен, скоро као Ашенбах Тађом, и његовом исписницом Олгом, имплицитном, на разлиичите начине подразумевајућом у његовом животу последњих двадесет година.

У четвртом рукавцу јунак приповедач испитује узрочно-последичне везе личног живота и приче, однос реалистичности и имагинације у стваралштву, могућности књижевних ликова у односу на људе из живота који су писцу можда тек предложак, о психологији ствараоца - док седи пред празним папиром, и стваралаштва, о психологији читалаца, њиховом потребом за учитавањем и очекивањима - и од писца и од дела.

У петом рукавцу јунак приповедач, кроз сопствено, неочекивано искуство, долази до сазнања како књижевност, иако то сигурно није његова амбиција као ствараоца, човека може довести до значајних истина о себи самоме и његовом сопственом животу, како му може донети оздрављење, дуго тражени сопствени спокој и истину.
Све наведено, а што нам као читаоцима пружа нови роман Јелене Ленголд, у оквиру савремене литературе уопште није мало, иако се наведеним темама, сложићемо се, баве готово сви писци. Но, лепо је уживати у начину на који то чини Јелена Ленголд.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације