ЗА МУЗИЧАРЕ НЕ ПОСТОЈИ ПЕНЗИЈА: Џез трубач Стјепко Гут о београдском концерту, тајнама професије, кондицији и путовањима

СЈАЈАН концерт недавно одржао је Биг бенд РТС, а одушевљену публику у Великој дворани Коларчеве задужбине додатно је "одувао" наступ легендарног Стјепка Гута, који је са својим старим оркестром свирао композиције и аранжмане Теда Џонса.

Фото: Танјуг/Драган Кујунџић

- Представили смо одличан, за музичаре изузетно захтеван, а за публику крајње приступачан програм великог солисте на труби и биг бенд лидера, који је са бубњарем Мелом Луисом предводио "Тед Џонс - Мел Луис оркестар", основан 1965. године од врхунских музичара тог доба, један од најважнијих џез оркестара 20. века и органски спој звука бенда Каунта Бејзија (где је Џонс свирао двадесетак година) кад је реч о фризирању, и концепције бенда Дјука Елингтона - каже Гут о разлозима који су га довели у Београд и навели да "исуче" трубу те засвира на концерту у организацији удружења "Душко Гојковић џез иницијатива" и Музичке продукције РТС.

Фото: Танјуг/Драган Кујунџић

Чувени наш трубач, композитор и аранжер, дугогодишњи професор на џез академији у Грацу, који се након пензионисања (званичног, будући да "за музичаре не постоји пензија"), преселио на Сицилију - доследно наставља да свира, кад год га позову.

А позив за наступ са Биг бендом РТС свакако није нешто што се одбија, за некога ко је некада давно почео управо у овом оркестру, под диригентском палицом легендарног Бубише Симића, и пет година био најмлађи члан састава.

- Потом сам ја отишао даље, а моји студенти, које сам "одвлачио" у Грац на академију, један по један су постајали најмлађи чланови Биг бенда РТС - сећа се Стјепко. - Тако се недавно десило да ми кажу: "Чиле (зову ме Чиле, или Профо), ти знаш да је Влада (мој први грацки студент, Владимир Крнетић) сад најстарији члан оркестра?" Кад срачунам, додуше, није то неко чудо, да смо толико остарили и ствари се промениле у протекле 44 године.

Са радошћу и поносом другара из бенда, колеге - трубача али и бившег професора, наводи имена сјајних музичара, разних генерација, који су се сви ишколовали "преко Граца" и вратили - Марко Ђорђевић, Фреди Станисављевић, Новак Мијовић, и оних који су се попут Растка Обрадовића обрели на некој другој џез академији, а данас сви свирају у Биг бенду РТС, активно наступају, сами пишу музику:

- Радио сам тад "као драгстор" доводећи их да уче и усавршавају се. Још од тада трудио сам се да будем, и да стварам око себе, атмосферу неке врсте расадника за нове таленте, не само за трубаче. Некада је било довољно рећи "Ја волим џез", али сад су одавно већ сви школовани, а неопходна је не само класична основа већ и много стварног музицирања, клацкања на свирке и "километраже" на клупској сцени. Није довољно ни само образовање, рачуна се само оно што умеш да одсвираш. Имаш нешто да ми кажеш? Кажи ми инструментом, а ја ћу ти инструментом одговорити, ако умем. Све друго је причам ти причу...

Фото: Танјуг/Драган Кујунџић

Гутова давнашња идеја водиља о откривању, узгајању и неговању талената на прави начин, препозната је после дугог низа година, када је дошло до реализације његове давнашње жеље, оснивања Џез одсека на београдској музичкој академији:

- Дубравка Јовичић, тадашња деканка ФМУ, дала ми је сву слободу да поставим одсек а то је једино што сам тражио и једино што ми је било неопходно. Сигуран сам да је тај одсек постављен на стабилне ноге и да се ту учи на прави начин.

Гут је уверен да у Београду постоји озбиљна мрежа - изузетних, одреда школованих (и са оном концертном "километражом") музичара и састава, да постоји публика жељна доброг џеза... Једино, како није овде, није сигуран да (и даље) постоји довољан број места на којима би се џезери окупљали и свирали - јер џез се ипак слуша најпре у клубовима, па тек онда у великим концертним дворанама.

Пре овог концерта на Коларцу, Стјепко је стао је на сцену у Београду још 2019. године и то са другом џез легендом, а својим кумом Душком Гојковићем, на концерту у оквиру Бемуса. Гут вели да се инструмент никада стварно и на дуже не оставља, поготово ако си трубач, јер труба захтева изузетну физичку спремност и врло интензивне припреме пред наступе. Кум му Душко је у том смислу истински идеал, јер на прагу десете деценије успева да засвира "баш као некада", а и сам Стјепко је, иако на прагу седамдесетих, "у кондицији попут четрдесетогодишњака" како каже.

Фото: Танјуг/Драган Кујунџић

- На Сицилији возим бицикл и то између 20 и 40 километара дневно, минимум сат времена пешачим бос по плажи, једем здраво - прича музичар. - Само на том острву током лета буде тридесетак или више џез фестивала, а сад крајем јуна свирам на Малти, концерт посвећен пријатељу који је покренуо тамошњи фестивал, сликару, бубњару, кога смо звали Сити (City), пре тога имам концерт у Болоњи на џез одсеку факултета и семинар... Ипак, каријера ми више није у првом плану, а како су ме и иначе целог живота планови изневеравали, више и нећу да имам и говорим о својим плановима, само о жељама.
Тих жеља је много, као вечити путник и номад, Стјепко их највише везује уз обожавану Јужну Америку.

- Већ сам ја остављао трубу на две године и ишао на своје велико путовање диљем Јужне Америке, обилазећи тамошње пирамиде и друге монументалне споменике и трагове старих цивилизација, путовао сам у Перу, Боливију, Еквадор, Никарагву, Мексико... - открива. - Велики сам љубитељ древних култура, и јужноамеричких и египатске, те ствари кад видиш, тачно видиш да немају никакве везе са нашом цивилизацијом. Једва чекам да се запутим у нова истраживања. До тада, настављам да свирам и наступам, где год ме позову, не постоји начин да музичару у тој "пензији" буде досадно ако искористи могућности које му се пружају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације