Култура

НА ОСМЕХ И ЉУБАВ НИКО НИКАД НЕЋЕ БИТИ ИМУН: Ваја Дујовић о "Државном службенику", посебној улози поручнице специјалне бригаде...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

05. 06. 2022. у 16:46

КАДА је била мала, Ваја Дујовић је имала привилегију да завири иза завесе, али и у гардеробу и где год пожели. Колико год пута била иза сцене, каже да сваки пут када је у публици изнова верује и навија за добро, чак и када зна како ће прича да се заврши, што је, истиче, дивно осећање.

НА ОСМЕХ И ЉУБАВ НИКО НИКАД НЕЋЕ БИТИ ИМУН: Ваја Дујовић о Државном службенику, посебној улози поручнице специјалне бригаде...

- Када снимам стално сам између узбуђења, одговорности и концентрације. А заправо ме највише узбуђује оно о чему не размишљам у тим тренуцима - финални производ. Када га погледам, када се сетим како је изгледао цео процес и видим шта смо направили, то ми је толико магично и чаробно да ме увек подсети да се бавим најлепшим послом на свету. Нема веће сатисфакције него када помислим да неко верује у оно што радим, да сам некоме пружила магични свет глуме, филма и те врсте стварања - каже за "ТВ новости" Ваја Дујовић.

Њен отац, глумац Владан Дујовић, био је, и остао, показатељ ка стазама које су је на путу уметности водиле далеко од странпутица. Вешта, увек насмејана глумица необичног и памтљивог имена бираним корацима гради каријеру, преплиће је са приватним животом, и труди се да остане срећна. За то је, прича нам, довољно море, шлагери и драги људи. Вају смо гледали у остварењима "Бранио сам Младу Босну", "Једне летње ноћи", Santa Maria della Salute, "Војна академија", "Луд, збуњен, нормалан", "Алексанар од Југославије", "Нечиста крв", као и најновијој, трећој сезони "Државног службеника".

* Шта вам је посебно интригантно у "Службенику" после толико година?

- Мени је интригантно то што не знам у ком ће правцу Анин лик да се развија. Живим од дана до дана, и не знам куда ће живот да ме одведе, а таква је и Ана - непредвидива. Свака сезона је сегмент њеног живота, али увек постоје одшкринута врата следеће сезоне, и не знамо шта се иза њих дешава. То ми је најузбудљивије. Серије и филмови које сам раније радила увек су имали почетак и крај, а овде тога нема, све је на парче.

* Ово "парче" донело је борбу са короном и нове изазове за јунаке.

- Део о корони је веома важан. Близак нам је, свеж, нисмо још ни изашли из пандемије. Сви знамо како нам је било током ванредног стања, и у ове две године, а сада смо видели како је било неком ко је оперативац. Тешко је борити се са страхом од непознатог и неизвесног, али мислим да је то Ану на крају оснажило. Узимајући у обзир којим се послом бави, одмах је морала да уплива у рискантне ситуације, али чини ми се да се у томе добро осећала.

* Да ли тајни агент има право на страх?

- Како да не. Не смемо да заборавимо да су сви ти неустрашиви ликови ипак људи. Плаше се, плачу, стрепе, само је питање како се са тиме боре. То је занимљиво у овој сезони, али и у претходним, јер увек говоримо о ситуацијама које су далеко од нормалних, мирних живота. Очигледно је да та серија заиста има нешто што је публици блиско и узбудљиво. Радо се гледа и овде и на другим континентима. Да сам публика, да не играм у тој серији, гледала бих је, али помишљам да је то до мог укуса. А онда схватим да смо направили серију која покрива широк дијапазон укуса, и то ми је мило.

* Од недавно снимате серију "Немирни" у режији Дарка Николића.

- Да, играм са Николином Фригановић, божанственом колегиницом из Бањалуке, што ме веома радује, а тумачим њену ћерку.

* Играте мајку у "Државном службенику", а сад ћерку у "Немирнима"?

- То је посао. Занимљиво је како људи доживљавају глумца или глумицу, и колико он или она могу да "преваре". То је увек изазов, неки могу, неки не могу, питање је и осећаја лика и других околности, али начелно се свашта може - од дечака преко принцезе, мајке, студенткиње, поручнице специјалне бригаде, моје омиљене улоге...

* Зашто вам је баш улога из "Војне академије" омиљена?

- Поручница у Специјалној бригади, Радмила Вуруна, је амазонка, јака, строга. Имала сам мотив да се психофизички спремим јер смо ишли на тренинге и у војску. Привилегија је да уђеш у Специјалну бригаду и изнутра видиш кроз шта пролазе, и да кроз то пролазиш са њима. Да не причам о вожњама хеликоптером, спуштању низ ужад, пуцању... Играла сам се као мало дете. Кад сам била девојчица, нисам то волела као што воле дечаци, али зато сам буквално живела дечачки сан.

* Та серија има сличности са "Државним службеником".

- Има, али "Државни службеник" је више драмски, док је овде била акција у којој смо имали сву опрему на себи. А мени је било важно да видим колико је то тешко, колико треба ценити војску, али и колико је рат грозан. Тек када узмете пушку у руке, видите да није само физички тешка, већ се осећа и тежина на души.

* Размишљате ли некада о томе шта бисте желели да постигнете у уметности?

- Пре свега бих волела да постигнем уметност. Мислим да се она деси, и да је мало више изнад свих нас. Сви се школујемо, имамо занате, уверења и стомаке из којих радимо. Али ретки су моменти у којима се све то поклопи и добијете уметност која комуницира са људима на посебан начин. Можда сам некад у томе и успела, али то мора неко други да каже.

* А чему стремите у животу?

- Нисам била спремна за овако тешка питања (смех). Пошто обично размишљам пет корака унапред, однедавно учим да живим у садашњем тренутку, да га прихватим таквог какав је. Важно је да онај "пети корак" не буде примаран. Мислим да је то улог за добру будућност, и да је то важније него да планирам. Свашта желим, али често нас живот демантује. Фокусирамо се на нешто далеко па заборављамо ове тренутке у којима живимо.

* Ваш осмех је, сазнали смо, разоружао испитну комисију на ФДУ.

- Умем да будем озбиљна, али сам заправо весела. Када сам била клинка мото ми је био цитат из дивне Бајагине песме из "Отворених врата": "Не треба ти осмех, довољан је кез, са њим све се може, а не може без". Заиста мислим да осмех и лепа реч гвоздена врата отварају. Ретко је да неко не реагује на то. Волим да се људи што више смеју. То некад уме бити изазов, али је мало до карактера и до животних околности. На осмех и љубав нико никад неће бити имун. Морамо то да потенцирамо што више.

* Да ли вам је осмех и данас заштитни знак?

- У последње време сам схватила да нешто за шта сам била сигурна да јесте, баш и није тако. Била сам сигурна за осмех и да сам веома насмејана. И јесам ведра, али сам од неких људи чула да сам им деловала веома озбиљно, дистинцирано, чак и строго док ме нису боље упознали. То ме је запрепастило, али очигледно да тога има у мени. Само више волим и потенцирам ову насмејану Вају.

* Да можете да бирате време у коме бисте живели, које би то било?

- Тридесете, шездесете и осамдесете. Пошла бих од музике, моде и атмосфере. Имала сам срећу да сам упознала две прабабе, Даринку и Милу, које су ми причале много о тридесетима у Београду. И када погледамо тридесете у свету, веома су занимљиве. Шездесете су и дух Београда и света, почевши од Битлса и Ролингстонса, и мојих баба и деда који су тада били млади, и од којих сам слушала много о вредностима које су неговали, о начину на који су живели. Велики сам љубитељ шлагера, у колима имам много југословенских, и када пријатељи уђу у мој ауто прво кажу "Јао, опет она твоја музика", а онда питају "Можеш ли да ми пустиш ону песму". Осамдесете су ми можда и најближе. Култура која се тада винула и даље има велики утицај, и грехота је што сам се родила 1990. (смех). Зато и прижељкујем да глумим у некој од тих епоха.

POGLEDAJ GALERIJU

- Стана из "Нечисте крви" је један од трагичнијих ликова које сам тумачила, посебно зато што је из сенке, а о њој бисмо могли драму написати. Важно ми је било да она не буде окарактерисана као зла, као неко ко цинкари. Њој је јасно шта је добро, шта није, и јесте некоме унесрећила живот, али то је морала да ради због ћерке, и то је њена трагедија. Са друге стране, баш сам се обрадовала када ме је звао Зравко Шотра, јер код њега увек има занимљивих женских ликова. Играла сам румунску принцезу која је требало да пође за краља Александра, али он се заљубио у њену сестру Марију. И то је врло занимљива прича коју смо видели у серији.

* Рекли сте једном да је мач са две оштрице бити на очевом трагу.

- На почетку јесте. Сада ми је нормално. Први пут смо заједно стајали у кадру у "Једној летњој ноћи". Тада смо званично постали колеге. Поносна сам што сам његова ћерка. Имам брата који је завршио продукцију, али је и он имао неких улога, па функционишемо као мала глумачко-филмска комуна. Само је мама публика. На почетку то јесте био мач са две оштрице, чудно је када улазите у свет који већ знате, а опет вам је све ново, али све долази на своје.

* Да ли је у глуми он био узор или су то били неки други глумци?

- Он је пре свега мој отац. Наравно и узор у људском и глумачком смислу, као и мајка. Али глума је толико интимна и индивидуална да нико не може да ми помогне у правом глумачком тренутку. Глумац мора сам да осети тај тренутак, тако је било и пред академију и током студирања, и на важним задацима, па и сад. Узори су ту да кристалишемо наш правац, али за глуму је важно оно што је унутра.

ГЛУМА ЈЕ ВЕЛИКА ИГРА

ВАЈА Дујовић истиче да јој је најслађе када је неко препозна захваљући представи за децу.

- За њих сам принцеза, вила, чак и дечак Миша из комада "Чаробни кликер". Када ме деца препознају и одушеве се, сетим се шта су мени као малој значили глумци које сам гледала кроз призму лика. Тако сам и пожелела да се бавим глумом, желела сам да будем принцеза или вештица на сцени, да се играм. Глумачки позив јесте и посао од кога зарађујемо, али је на крају велика игра, и то је драгоцено.

КАД У ГРУДИМА ЗАТИТРА

ИАКО је рођена Београђанка, Вају Дујовић магнетски привлачи Црна Гора, одакле вуче корене.

- Моја баба је од Ивановића, то јест Куча, а отац ми је Дујовић, то су Васојевићи. Имам доста родбине у Црној Гори, и кад год идем тамо у грудима ми титра нешто. Када угледам планине, а посебно када дођем до мора, осећам се посебно, као у неком другом свету. Последња посета је била специфична јер је био Ускрс и отишла сам у Острог после 20 година. У исто време је почео "Државни службеник", па је еуфорије било и на улици, пошто се серија емитује и у Црној Гори.