Култура

ТАЧКА У КОЈОЈ СЕ ЛОМЕ НАЈДУБЉЕ ЉУДСКЕ ДРАМЕ: Редитељ Предраг Гага Антонијевић о серији "Дара из Јасеновца"

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

05. 06. 2022. у 13:00

ПРИЧА о необичној и снажној десетогодишњој девојчици Даринки, њеном млађем брату Будимиру и голготи њене породице Илић у највећем стратишту српског народа, логору Јасеновац, никога није оставила равнодушним.

ТАЧКА У КОЈОЈ СЕ ЛОМЕ НАЈДУБЉЕ ЉУДСКЕ ДРАМЕ: Редитељ Предраг Гага Антонијевић о серији Дара из Јасеновца

Потресни филм "Дара из Јасеновца" о усташким злочинима у Независној Држави Хрватској гледало је више од два и по милиона људи крај малих екрана, а многи су хвалили "малену Дару", коју је дочарала Биљана Чекић. Редитељ Предраг Гага Антонијевић дуго је желео да причу заокружи и намере је напокон остварио. После седмодневног снимања у Бару, али и у Бјелој, Рисну и Перасту, комплетирана је мини-серија "Дара из Јасеновца".

- Биће пет једночасовних епизода. Четири ће настати од филма, али и материјала који није виђен, а једну смо сада снимили, "Задарску кристалну ноћ". У тој првој епизоди догодиће се сусрет брата и сестре, Даре и Буде, после педесет година. На крају епизоде појавиће се прича из филма као Дарино сећање на догађаје који су се десили 1942. године у Јасеновцу. Сазнаћемо и шта се десило са том децом која су спасена - каже за "ТВ новости" Предраг Антонијевић.

Маестрална Мирјана Карановић тумачи одраслу Дару. Буду игра Марко Гверо за кога редитељ истиче да је "исти пљунути мали Будо". Поред њих двоје и глумаца из филма, у серији ћемо видети и Тању Пјевац, Милоша Лучића, Јадранку Мамић, Душана Ковачевића, Данила Челебића, Павла Богојевића, Горана Вујовића, Жељка Радуновића и Огњена Секулића. Антонијевић додаје да је било ангажовано много статиста и да су захтеви снимања били велики и тешки. Сценарио серије, као и филма, потписује Наташа Дракулић. За продукцију су задужени "Данделион" и "Филм данас", а емитери су "Телеком Србија" и Радио-телевизија Србије. Мини серију "Дара из Јасеновца" гледаћемо на јесен ове или евентуално на Божић идуће године.

* Где су после пола века Дара и Будо? Шта им се десило?

- Остали су живи, хвала Богу, за разлику од десетина хиљада који су побијени. Нажалост, та деца која су спасена нису имала шансу, у неким случајевима никад, а углавном веома често, да сазнају ко су они заправо до позних година живота. Увек наводим пример глумице Божидарке Фрајт која је у позним данима открила да је српско дете које је преживело ту голготу. То је битно зато што су та деца углавном завршила у хрватским породицама у којима су покатоличена. Порасли су и стасали са осећањем припадности хрватском народу, као и Будо, Дарин брат, који је одрастао у хрватској породици. Он веома дуго није знао да је Србин, а поготово његов син који мисли да је Хрват и острашћен је према Србима. То на прави начин осликава комплексност трагедије која се догодила, дакле, не само тих страдалника и јасеновачких мученика који су побијени, већ и дубоке последице свих тих догађаја.

* Ко је Будин син? Како реагује када схвати ко му је отац?

- Он је млад дечко, Хрват, навијач, острашћен и зове се Иван. То је заправо трагедија унутар трагедије. Те ноћи они сазнају ко су и шта су. Наравно, то је огроман судар светоназора. Нешто што су они мислили испоставља се да уопште није тако и видећемо како ће ти људи, свако на свој начин, поднети новонасталу ситуацију.

* Зашто баш задарска кристална ноћ?

- То је врло интересантан догађај који је остао у сенци трагедија, као што је "Олуја", и многих других екстремних ситуација које су се десиле у том рату. Било је то прво прогањање српског урбаног становништва. Дакле, није реч о селима по Лици, него о Задру, који је урбана и наводно цивилизована средина. У тој задарскоj ноћи дошло је до неке врсте "Кристалне ноћи". Не зове се случајно тај догађај тако. Постоји и Удружење Задрана који су то преживели и који сада живе у Београду. Кад серија буде емитована, позваћемо све те људе да би добили шансу да испричају своју причу. Веома је важно да тај догађај изађе на светло дана у пуној мери и мислим да ће то ова серија урадити.

* Прошло је више од три деценије, колико је живо сећање на тај догађај?

- Сретао сам се са неким од тих људи, консултовао се и чуо доста прича. Наравно, у серији смо морали да изаберемо оно што одговара наративу. Фасцинантно ми је да је кафана, звала се "Сложна браћа", и држао је Србин, била једна од најуспешнијих у Задру. Тридесет година касније, потпуно је урушена. Она је минирана и срушена током те ноћи и њен власник је још жив. Био је успешан привредник, а сада се суди са хрватском владом јер траже да плати чишћење рушевина. То је ваљда стигло и до Страсбурга. Али, ето, та срушена кафана и дан-данас постоји као симбол кристалне ноћи. Мислим да је та кристална ноћ изузетно симболична. Све је направљено са лажним претекстом јер, наводно, убијен је младић, Хрват. Наравно, оптужени су Срби, и попут "Кристалне ноћи" у Хитлеровој Немачкој, заснованој такође на лажном претексту, организован је погром Срба, паљене су им куће, радње, убијани су и протеривани.

* Како вам је на "ивици ножа" када се бавите тако тешком и осетљивом темом?

- Није лако, наравно, али неко то мора да уради, а ја се сада сматрам чак и срећним и почаствованим. То је веома велики изазов који није било лако прихватити јер сам знао да ће бити прилично отпора у многим сегментима друштва, како у Београду тако, наравно, и у Хрватској, а и даље. Међутим, то је и обавеза, а у исто време и част. "Дара из Јасеновца" не би могла да се деси и ради да није било подршке председника Србије. Он је подржао идеју да комплетирамо целу сагу са додатком задарске кристалне ноћи.

* Уметнички гледано, шта вас је интригирало у причи о Дари?

- Увек су то драма и емоција. Овде су толико згуснуте и комплексне да је "Дара" тачка у којој се ломе најдубље људске драме. То је за сваког ко се бави овим послом, и ко је приповедач и наратор, највећи могући изазов. Гледао сам како су сузе природно текле Мирјани Карановић. Скоро да не постоји нешто драматичније од оног што се дешавало у ланцу логора Јасеновац и од судбина живља који је страдао од хрватске нацистичке руке.

* И како вам је било сада кад сте се поново вратили тој причи из неког другог угла?

- Знао сам да морам то да урадим и веома ми је битно да смо то заокружили. Наравно, опет је било врло емотивно и тешко. Међутим, ту су били сјајни глумци - Мира Карановић, Марко Гверо и други. Један моменат памтим као посебно важан. Седим у ресторану, ручам пред полазак на снимање и прилази ми један конобар. Каже да је избеглица из Задра и да је био у Рисну када смо снимали паљење кућа. И почне да ми се захваљује, да истиче како је те ноћи у Задру било страшно и да је оно што смо радили стварно упечатљиво. И онда схватиш да на свакога ко замера што је такав филм уопште снимљен постоји на хиљаде, нажалост, таквих судбина као што је тог човека који је побегао из Задра.

* Чини се да овде ипак имамо симболику уздизања феникса?

- То је тачно, само што се то уздизање феникса не дешава лако и зато мора да се вредно ради, болан је процес, а ми се некако стално дижемо. Раније је увек било тако да нам, када таман кренемо, поткрешу крлила, а сад имам утисак да држава Србија ипак држи до себе. Морамо у том духу наставити и одржати континуитет националног поноса. Мислим да је веома битно што смо коначно мало кренули да се као нација и као држава опорављамо и да своје жртве више нећемо да заборављамо. То је изузетно важно јер на томе ће се васпитати и будућа поколења.