НУЖНОСТ УМЕТНОСТИ: И свакако је чудно што небројени милиони читају књиге, слушају музику, посећују позориште, иду у биоскопе

ПОЕЗИЈА је неопходна - само не знам због чега. Тим љупко парадоксалним епиграмом сажео је Жан Кокто нужност уметности - као и њему сумњиву улогу у позном буржоаском свету.

Фото Википедија/Gallica Digital Library

Сликар Мондријан говорио је о могућном "нестајању" уметности. Стварност ће, веровао је он, поступно сменити уметничко дело које је било битна замена за равнотежу која је у садашњости недостајала стварности. "Уметност ће нестајати уколико живот долази до веће равнотеже".

Уметност као "замена живота", уметност као средство да човека доведе у равнотежу са светом око њега - већ и сама идеја садржи у себи делимично признање уметности и њене нужности. И како се не може очекивати да ће постојати вечна равнотежа између човека и његове околине чак и у најразвијенијем друштву, та идеја наговештава такође да уметност није била само нужна у прошлости него да ће увек остати таква.

Па ипак, зар уметност није ништа више од замене? Зар она не значи такође дубљу везу између човека и света? Доиста, може ли се функција уметности уопште сабити у једну једину формулу? Зар она не постоји зато да задовољи многе и различите потребе? И ако, имајући у виду порекло уметности, постанемо свесни њене првобитне функције, зар се та функција није такође изменила променом друштва и није ли добила нове функције?

Ова књига је покушај да се да одговор на таква питања, заснована на убеђењу да је уметност била, да јесте и да ће увек бити нужна.

На првом месту ваља да схватимо своју склоност да извесну појаву узмемо исувише као нешто дато. И свакако је чудно што небројени милиони читају књиге, слушају музику, посећују позориште, иду у биоскопе. Зашто? Рећи да они траже разоноду, одмор, забаву, значи избегавање одговора. Зашто би за људе било разонода, одмор, забава, да се удубе у неки туђ живот и његове проблеме, да се сагласе с једном сликом или музичким комадом или с карактерима у неком роману, драми или филму? Зашто се одазивамо таквој "нестварности" као да је она појачана стварност? Каква је то чудесна, тајанствена забава?

И ако нам неко одговори да тиме хоћемо да побегнемо из једног незадовољног живота у богатији, у експериментисања без ризика, онда се појављује следеће питање: зашто нам није довољан сам наш живот? Откуда та жеља да своје неиживљене животе иживљавамо кроз друга лица, друге облике, и из мрака неког гледалишта буљимо на осветљену позорницу где нас нешто, што је само игра, може у толикој мери да освоји?

Очигледно је човеку потребно нешто више него што је он сам. Он жели да буде "цео" човек.

Он није задовољан да остане одвојена јединка; из делимичности свог индивидуалног живота он тежи ка целовитости коју наслућује и тражи, он стреми ка целовитости живота од које га лишава индивидуалност свима својим ограничењима, ка једном разумљивијем свету, свету праведнијем, свету који "има смисла". Он се буни против тога да свене у оквирима свог сопственог живота, у пролазним и од среће зависним границама своје сопствене личности. Он жели да се ослони на нешто што је више од његовог "ја", нешто што је изван њега а ипак битно за њега. Он чезне да унесе у себе сав свет око себе, да тај свет постане његов; да своје испитивачко, света гладно "ја" прошири у науци и технологији, чак и до најудаљенијих звезда и до најдубљих, најтајанственијих атома; да своје ограничено "ја" сједини у заједничком животу кроз уметност; да своју индивидуалност учини "друштвеном".

Да је у природи човека да не буде више од јединке, такав прохтев био би неразумљив и бесмислен, јер као јединка он би "био" целина; он би био све оно што би био способан да буде. Човекова жеља да се повећа и допуни указује да је он нешто више од јединке. Он осећа да би могао да дође до целовитости само ако присвоји туђа искуства која могу да постану и његова. А оно што човек сматра да би могло да буде његово, обухвата све што је човечанство као целина кадро да учини. Уметност је неопходно средство да се јединка стопи са целином. То указује на човекову бесконачну способност за удруживањем, за узимањем удела у искуствима и идејама.

Па ипак: није ли можда сувише романтична ова дефиниција уметности као средства да се постане једно с целовитошћу стварности, као пут јединке ка великом широком свету, као израз жеље да се идентификује с оним што човек није? Није ли пренагљен закључак да је у основи нашег готово хистеричног осећања идентификације с јунаком неког филма или романа та свеопшта и оригинална функција уметности? Не садржава ли уметност такође нешто супротно оном "дионизијском" самозаборављању? Зар оно такође не садржава "аполонске" елементе забаве и задовољства који се управо и налазе у чињеници да се гледалац не идентификује с оним што је представљено него се удаљава од тога, савлађује непосредну моћ стварности њеним хотимичним представљањем и налази у уметности ону срећну слободу које је он лишен под бременом свакидашњег живота? И није ли иста та двојност - с једне стране уживљавањем у стварност и с друге стране у узбуђењу што је контролише - исто тако изражена у начину у којем уметник ствара своје дело? И да не буде заблуде око тога: за уметника је дело високо свестан и рационалан процес на крају којега оно постаје савладана стварност - а никако не стање опијеног надахнућа...

(Одломак из књиге "О потреби уметности", превод Љуба
Поповић, издавач "Градац К")

Препоручујемо

Култура

0 0

ФАНТОМ У БИБЛИОТЕЦИ: Пред читаоцима наставак капиталне студије "Битка за прошлост"

26. 04. 2022. у 12:33

Култура

0 0

ЛЕКСИКОН СВИХ СРПСКИХ ПИСАЦА: Матица српска објавила први том дуго чекане националне књиге

19. 04. 2022. у 09:37

Култура

0 0

СРПСКА ПОЛИЦА: Оно што је било у плавим корицама остало је као трајна вредност

19. 04. 2022. у 17:35

Култура

1 0

СУМАТРАИЗАМ У ФИЛОЗОФИЈИ КУЛТУРЕ: Књига Драгољуба Којчића

12. 04. 2022. у 12:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације